FELJTON - POPRIŠTE USRED BULONJSKE ŠUME: Kad nešto previše želiš, put je onda teži

SCENARIO

DUGO je pariska šljaka pružala otpor. Pokušavao je Novak godinama da je pokori. Nekoliko puta je bio nadomak ostvarenja, ali bi se snovi raspršili na poprištu usred Bulonjske šume. A onda je došla 2016. godina. Ceo teniski svet pitao se tada hoće li se našem Novaku, konačno, posrećiti?

Toliko željeni trofej bio je nadohvat ruke godinu pre toga, ali je i dalje ostao nedosanjan san. Svi se ovoga puta slažu u jednom: Nole ga je igrom i karijerom odavno zaslužio. Sada to samo treba da overi i rezultatom. Tako pred početak tog turnira misli i tadašnji predsednik Francuske teniske federacije Žan Gašasen. Doduše, slično je prognozirao i prethodne godine, pa promašio.

- Sada tvrdim da ovo neće biti Novakova godina. Znači - pobediće - kaže mi šeretski, kakav je uvek bio, dok razgovaramo uz čašu šampanjca posle svečanog izvlačenja parova, okruženi džez bendom, kratkom kafom i kolačima od jagode i rabarbare.

A koliko je važno da Đoković, konačno, i u Parizu podigne Kup musketara, potvrđuje rečima između srka i zalogaja:

- Igrač poput Đokovića jednoga dana, jednostavno, mora da ima svoje ime ugravirano među osvajačima Rolan Garosa. U protivnom, to ne bi bilo normalno!

Setio se i kako ga je publika godinu dana ranije, posle poraza, ispratila petominutim klicanjem:

- Vreme je da dobije i ovacije za trijumf. Veliki je igrač, mora da osvoji Rolan Garos!

VEDAR, uvek raspoložen i nasmejan, nizak rastom, ali stalno pod visokim naponom pozitivne energije, priznaje mi šta mu je šest meseci ranije Novak Đoković došapnuo, na francuskom jeziku, kada mu je uručivao pehar kao osvajaču mastersa u Bersiju:

- Zadovoljan sam, naravno, ali hoću pehar s Rolan Garosa!

Daje ovaj bivši igrač ragbija, koji se uspešno prestrojio na rukovođenje tenisom, i savete iz svog primarnog sporta o tome kako može da se dogodi da igrač pobedi samoga sebe.

- Dok sam igrao ragbi, govorili smo da ushićenost za pobedom treba da ostavimo u svlačionici. Kad nešto previše želimo, put do toga je onda teži!

Napravio je i filmski scenario završnice.

- Meč s Rafaelom Nadalom u polufinalu biće finale pre finala. Tu je, takođe, Marej. Ima veliko samopouzdanje. Osvojio je Madrid, odlično igra i biće veliki protivnik Đokoviću do titule.

Treba verovati Gašasenu u kreiranju filmske završnice. Neodoljivo izgledom podseća na francuskog celuloidnog čapkuna Luja de Finesa.

POSLUŽAVNIK

MOJA baka bi, u Topčideru, a kasnije u Čortanovcima, goste dočekivala toplo, domaćinski, slatkom koje bi, s jeseni, lično pravila, orošenom čašom hladne vode i kafom koja se još pušila, tek skinuta s šporeta, pronoseći ih vešto kroz punu kuću na srebrnom poslužavniku preko koga je bio razastrt uštirkani milje.

Mnogo godina kasnije, jedan takav, masivniji, kupio sam na subotnjem sajmu starina u Parizu. Bio je to španski venčani poslužavnik na kome je, ako se dobro sećam - pošto je na sličan način kasnije iskliznuo i iz mojih ruku - bilo izgravirano ime izvesnog gospodina Rodrigeza, doktora pravnih nauka iz Kordobe i njegove supruge Anabele, koji su brak sklopili 1938. godine, usred turobnih ratnih vremena, poklonjen da ih uvek podseća na ovaj važan trenutak u njihovom zajedničkom životu. Koristio sam ga neko kraće vreme, a kada je zbog volumena i zahtevnog glancanja postao glomazan čak i u dekorativne svrhe, to zadovoljstvo sam prepustio nekom drugom, sve se pitajući na čijoj je strani u Građanskom ratu bio doktor Rodrigez, ko je prvi od njih dvoje napustio ovaj svet i koji su to putevi svevišnji dopremili njihov venčani poklon na prašnjavi pariski buvljak.

TACNE i poslužavnici mogu da budu korisni, svečani, ukrasni. Mogu da bude sećanja i na značajne trenutke koji ne moraju baš da ostanu u lepoj uspomeni. Važni, i manje važni. Ima ih nekoliko, u svojoj pariskoj kolekciji, i Novak Đoković.

U vitrini ih je, do tog trenutka, sa Rolan Garosa, držao i glancao tri komada. Prvenac je dobio 2012. godine, tada već kao prvi na svetu, u jednom od onih čuvenih teniskih finala protiv najdražeg neprijatelja, Rafaela Nadala.

I drugi je držao u ruci dok se Nadal peo na pobedničko postolje dve godine kasnije. Nedostajalo je tako malo, a bilo je tako daleko. Činilo se, nedostižno.

Konačno, treći je poneo kući 2015. godine, posle meča protiv Stanislasa Vavrinke, probuđenog i razgoropađenog pod stare dane, kada je prethodno uradio glavni posao i u četvrtfinalu konačno savladao legendarnog protivnika. Dobro je bilo počelo i protiv Švajcarca, uzeo je prvi set.

Novak je bio dominantan u svetskom tenisu, ali mu se pariska šljaka nije dala, ljubomorno se, kao koketna primadona, čuvala za drugog. Počelo je to da liči na skupljanje kolekcije srebrnih tacni.

A od poslužavnika su mnogo važniji pehari iz kojih kraljevi ispijaju svoja vladarska pića.

SUTRA: OPIPAVANjE PARISKE ŠLjAKE