FELJTON - POBEDA SE DOBIJA NA JURIŠ: Novakovi roditelji su čvrsto verovali da će biti šampion

NIJE KRV VODA

TROMI oblaci koji nadiru iz pravca Normandije za trenutak su se raskrilili i propustili omorinu da se sruči na teren. U grotlu teniske arene, žestoku bitku vode nova i još neizbrušena nada srpskog i svetskog tenisa, Novak Đoković, i deceniju iskusniji Francuz, Mark Žikel.

U prva dva kola kvalifikacija, Novak je iza sebe, oba puta u dva seta, ostavio prvo Amerikanca Glena Vajnera, a onda i Brazilca Franka Fereiru. Pobeda u trećoj rundi donosi toliko željeni ulazak na glavni turnir. Prethodno je na Australijan openu, takođe kao kvalifikant i 188. na svetu, u prvom kolu ostao iza Marata Safina koji će kasnije osvojiti ovaj grend slem. Godina 2005, na vrhu teniskog karavana nedostižni Rodžer Federer.

Na terenu broj 7, tik uz centralni stadion, koji u to doba služi kao rezervna opcija za zanimljive duele, u ljutom boju prvi set s jednim brejkom viška pripada mladom Novaku, sada već 153. na svetu. Strepnje i očekivanja rastu. Još samo korak do zvaničnog ulaska na prvi seniorski turnir u Parizu. Publika iz petnih žila na strani svog pulena.

Drugi set još neizvesniji. Odlazi se u taj-brek. Napetost na vrhuncu. Posle šest izmenjenih poena, nastupa kratki predah. Igrači odlaze do klupe da se osveže. Navijači u ekstazi, traže način da podignu zemljaka. Ori se "ola", grla imitiraju trompete, javljaju se "petlovi" britkog glasa.

ODJEDNOM, iza sudijske stolice, naglo se podižu dve vitke siluete. Čovek i žena, u belim majicama s plavim i crvenim prugama, lica zaklonjenih obodima kačketa i sunčanim naočarima, ne mogu više da podnesu tu količinu vibracija i ovacija u jednom smeru. Okreću se udesno ka tribini ispred koje uskoro treba da servira Novak Đoković. Podižu desnu ruku, skidaju kačkete i naočare, unose se navijačima u lice preko polovine terena, nadglašavaju horsko bodrenje, jači su i gromkiji od cele armade pristalica Noletovog protivnika. Nikada pre i posle toga nisam video tako srčan, pokroviteljski, patronažni prekor ka suparničkom taboru na teniskom stadionu. A prisustvovao sam mnogim mečevima.

Bili su to Dijana i Srđan Đoković, Novakovi roditelji. Njihova normalna, ljudska reakcija. Tamo dole, na uzavreloj pariskoj šljaci, igra im sin, krv i uzdanica. Sam protiv svih. Tek stupa na tenisku pozornicu. Potrebni su mu ljubav i podrška. Nije krv voda.

A pobede se dobijaju na juriš.

PREDSKAZANjE

POSLE pobede i plasmana na završni turnir bez izgubljenog seta, dogovor je da se nađemo u igračkom restoranu, da ekskluzivno popričamo malo o plasmanu, prethodnom meču, sledećem protivniku, ali pre svega o daljim planovima u Novakovoj karijeri. U dogovoreno vreme, uz posebnu dozvolu, prolazim pored strogog kontrolora u crnom odelu između dve cvetne žardinjere.

Osvrćem se oko sebe lutajući pogledom po okolnim stolovima i stolicama. Sede naokolo velika imena svetskog tenisa. Oko njih torbe, na njima zakačene diskretne amajlije, iz njih vire plavi zapušači flaša s vodom, peškiri i rekviziti, nekima na ušima slušalice, jedu voće, grašak, testeninu, čokoladne kolače, dremaju, meditiraju, ubijaju vreme, čekaju, kuju planove i strategiju ili samo, zatvorenih očiju, mislima putuju.

Tu sam, davnih godina, obično za nekim od onih stolova uz prozor, umeo da razgovaram u vrlo prijatnoj atmosferi s Karoljem Selešom, o Moniki koja je utirala put, prebacivanju loptica preko kanapa vezanog za branike automobila, ali i o laganom novosadskom ritmu, Limanu, gurmanlucima, njegovim karikaturama u "Mađar Sou" i "Borbi". Raspitivao se kao kolega o stanju u novinarstvu, voleo da čuje neki novi vic, a tu smo jednom obojica popili i grdnju od njegove pratnje, inače uvek na pristojnom odstojanju, kada je već bio bolestan, što smo, opušteno zaogrnuti u čaršijske priče, uopšte pomislili da zatražimo dozvolu da dobije čašu vina.

BAŠ uz prozor, primećujem Srđana i Dijanu. Vraćaju mi se stare slike. Prilazim, pozdravljam se, čestitam na pobedi i zahvaljujem se na odvojenom vremenu. Prihvatam poziv, prinosim stolicu i sedam za njihov sto. Započinjemo neobavezan razgovor o prethodnom meču, navijanju, Novaku koji je pobedio i protivnika, i publiku, čekajući pobednika koji će uskoro stići sa istezanja.

- Imaš priliku da razgovaraš sa budućim najboljim teniserom na svetu. Nema i neće biti boljeg i većeg od njega. Zapamti to što ti kažem - gleda me Srđan Đoković pravo u oči, dok u njegovim gori neka naročita vatra.

A majka, blista.

Baš u tom trenutku, pored nas prolazi Rafael Nadal koji će na ovom turniru osvojiti svoj prvi Rolan Garos, a da ga Srđan i Dijana i ne primećuju.

Sreo sam mnoge roditelje koji veruju u svoju decu. Ne znam šta da mislim, ali znam da čvrsto veruju u to što misle.

SUTRA: NAŠ NOLE, VELIKI ŠAMPION