FELJTON- SPASILAC MNOGIH JEVREJA: Dolaskom nove vlasti posle Drugog svetskog rata Rošovi su morali da se isele iz zemlje

Sa samo 24 godine imao je iza sebe ratove, rane, zarobljeništvo i sav drugi jad i muku koju rat donosi. Valjalo je uključiti se u novi život i graditi neku svoju mirnodopsku priču. Odlazi sa bratom Dušanom u Beč na školovanje i tamo upoznaje devojku, Norvežanku, Ostu. Iako vrlo zaljubljen, prosi je, ali pod uslovom da ona pristane da promeni veru. "Ćud je ženska smiješna rabota", promeniće veru zarad želje srca, pa Osta dolazi u Beograd, prihvata pravoslavlje i postaje Ljubica, a Đorđe Roš postaje počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu. Tako su od jednog Nemca i Norvežanke, protestantkinje, postali uzorni, pravoslavni srpski par koji je slavio slavu i bio vrlo posvećen veri i crkvi.

Godine posle Velikog rata, bile su godine izgradnje i velikog entuzijazma. Beograd se gradio i postajao svet. Grad je postajao metropola. Braća Roš su osnovala firmu "Roš eksport--import" koja je dobro radila i razvijala se osvajajući nove poslove i tržišta. Firma je bila zvanični predstavnik nemačke teške industrije u Kraljevini.

NEMAČKO bombardovanje Beograda 1941, označilo je početak Drugog svetskog rata na našim prostorima. Kralj i vlada otišli su u izbeglištvo, država je kapitulirala i Nemci su ušli u grad. Prvo što su uradili bilo je da odaberu lepe i luksuzne kuće u koje će se smestiti njihovi oficiri. Tako su braća Roš, Dušan i Đorđe, izašli sa porodicama iz svojih vila. Braća su imala i po jedan automobil, "pakard" i "horh" i oba su oduzeta za potrebe nemačke vojne komande.

Đorđe Roš bio je duboko pobožan čovek koji je poštovao veru u kojoj je rođen, iako to nije bila vera njegovih predaka. Tridesetih godina prošlog veka, manastir Gračanica bio je zapušten i oronuo, pa je Đorđe odlučio da ga o svom trošku obnovi. Uz blagoslov patrijarha Varnave za dve godine, od 1935. do 1937, obnovljena su sva zdanja ovog manastira i izgrađeni konaci. Patrijarh Varnava i Đorđe Roš bili su i u ličnom prijateljstvu i kasnije je Roš tvrdio da je patrijarh bio otrovan, kako se, inače, sumnjalo.

HRABAR i neposredan, nije prezao ni od koga, pa ni od nemačkog generala kada ga je video u svom automobilu. Prišao je Nemcu, predstavio se i objasnio mu da je to njegov automobil.

Slučaj ili sudbina, to je bio general Turner koji je prihvatio komunikaciju i pozvao Roša da ga poseti, što je ovaj i učinio. I sada dolazi epizoda koja je dostojna najfantastičnijih filmova. General je ispričao da su njega povukli sa Istočnog fronta i da se on žestoko tome protivio, ali komanda se morala poštovati. Naime, Turner je kao mladi vojnik bio zarobljen na srpskom frontu i bio dirnut kako su se seljani odnosili prema njemu, koji je, kao zarobljenik, bio na prinudnom radu. Taj momenat je Roš vešto iskoristio pridobivši generala da učini nešto nezamislivo: da pomogne obnovu manastira Žiča, koji je teško stradao u bombardovanju. Negde u nekom kutku vojničkog, nemačkog mozga, ostalo je lepo sećanje na narod koji ga je, zarobljenog i gladnog, nahranio i nije mučio, a mogao je.

ZAMRŠENIM putevima sudbine taj se zarobljenik našao opet u borbi protiv istog naroda, posle dosta godina i postignutih epoleta. Na tu žicu neumrlog saosećanja išao je Roš kada je pridobio jednog nemačkog generala da učestvuje u obnovi jednog srpskog manastira. Tako su se, u Rošovom automobilu, vozili nemački Srbin Roš i nemački general, put srpskog manastira koga je skoro porušila vojska tog generala. Nadrealan prizor, ali je njih bilo više u životu čoveka Rošove veličine.

Iako je imao poznanstvo sa nemačkim generalom, Đorđe nije sarađivao sa okupatorom, još manje delio njihovo viđenje sveta. Svih ratnih godina, kuće braće Roš bile su kuće spasa za mnoge Jevreje, a sa jednom, Riju Hamerle, Dušan se i oženio. Prvo je, svojim kanalima, prebacio u Švajcarsku, a onda se tamo i venčao. Mnogi Jevreji za svoj spas mogu da zahvale braći Roš, koja su omogućila i često finansirala prebacivanje celih porodica u Švajcarsku.

KRAJ rata značio je da se svi Rošovi moraju iseliti iz zemlje. Predratni bogataši, zastupnici nemačke industrije, oba brata su se našla na spisku za streljanje bez suđenja. To što nisu bili saradnici okupatora, nije ništa značilo. Nisu se borili protiv njega, a usput su bili i kapitalisti koji su bogatstvo stekli u trgovini sa Nemačkom, što je bilo dovoljno da se nađu među prvima za streljanje. Ranije zasluge za domovinu i narod nisu se računale. Borbe, ranjavanja, patriotizam, ništa se nije bodovalo u sistemu vrednovanja nove vlasti i Rošovi su morali da se, odvojeno i raznim putevima, evakuišu iz zemlje koja, oslobođenjem, nije više bila mesto gde oni mogu da žive. Nije to bio lak put, niti bez opasnosti. Srećom, na tom putu niko nije stradao i porodica se ponovo okupila u Švajcarskoj. Trebalo je odlučiti gde će se započeti novi život, i to omogućiti. Odlučuju se za Argentinu i, posle dosta muka i peripetija, nastanjuju se 1948. u Buenos Ajresu.

Sposoban biznismen i čovek od akcije, Đorđe Roš ulazi u poslovne tokove i život počinje da dobija ustaljeni ritam. Do 1955, kada je vojna hunta zbacila Perona, poslovi su išli dobro i nije bilo razloga za brigu. Odlaskom Huana Perona i njegove vlade počelo je nemirno razdoblje u Argentini, koje nije pogodovalo nikome ko je imao poslove i veze kod peronista. Bezvlašće, bolje rečeno svevlašće pripadnika hunte, nateralo je Rošove da ponovo menjaju mesto boravka. Ovoga puta odlučili su se za Nemačku, zemlju koja je nudila mnogo prilika za poslove, budući da je morala da se oporavlja i gradi, od posledica rata.

Okolnost da su genetikom bili Nemci i da je cela porodica govorila nemački, sigurno su prevagnuli u odluci da njihov dom bude tamo gde su im živele generacije predaka.

SUTRA: BORBA ZA OPSTANAK HILANDARA