FELJTON - ZATIRANJE CARSKE PORODICE: Britanija nije dala da porodica Romanov dođe u London
BEZNAĐE i nesreća koja se nadvila nad onim što je predstavljalo Srbiju u tom trenutku, teško je i opisati. Ljudi su masovno umirali, upirući pogled na horizont odakle je trebalo da dođu lađe spasa, a one nisu ni krenule. Tek 15. januara, Nikola Pašić šalje depešu caru Nikolaju u kojoj moli za spas. Depeša je caru uručena 18. januara i on smesta zove Veliku Britaniju i Francusku i postavlja uslov: ako se odmah ne upute spasilački brodovi na Jadransku obalu, Rusija će napustiti saveznike i sklopiti separatni mir sa Nemačkom.
Car i carica sa decom
Ovo, naravno, nikako nije smelo da se dogodi i vlade Francuske i Italije organizuju čuvene lađe koje prenose na Krf i Bizertu ono što je ostalo od vojske i naroda posle mesec dana marša preko planina i isto toliko dana čekanja na spas. Prva lađa dolazi 28. januara, i do 15. februara traje akcija prebacivanja vojske i naroda na sigurnu teritoriju. Više od mesec dana je srpska vojska čekala savezničku pomoć. Mesec dana gladi, hladnoće, bolesti, neprevijenih rana, mesec dana laganog umiranja nadomak spasa.
DOLAZAK vojske na ostrvo Krf nije zaustavilo masovno umiranje iscrpljenih i bolesnih. Oni preživeli bili su kao živi leševi. Hiljade njih i danas počivaju u dubinama mora kod ostrva Vido, mestu velikog srpskog stradanja.
U novijoj istoriji ne pamti se veći egzodus od ovog. Ministar vojni, general Božidar Terzić, izveštava Nikolu Pašića da je, od početka povlačenja, umrlo, poginulo, nestalo ili zarobljeno 243.877. ljudi. I francuski maršal Žozef Žofr i izveštava vladu u Parizu da "povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji, kao najtragičnije, zabeleženo".
Da je Francuska ranije poslala lađe, bio bi značajno manji broj nastradalih Srba. Da ruski car nije ucenio saveznike, pitanje je koliko bi Srba, uopšte, preživelo. Nažalost, oba čoveka zaslužna za spas srpskog življa ubijena su od svojih neprijatelja. Na Esad-pašu je izvršen atentat, a car Nikolaj i cela porodica Romanov brutalno su ubijeni u boljševičkoj revoluciji koja je zahvatila Rusiju.
Kako je Rusija bila u ratu, a prilike u zemlji nestabilne, od leta 1915. car preuzima vrhovnu komandu nad ruskim ratnim snagama, a unutrašnju politiku i upravljanje zemljom prepušta svojoj supruzi, carici Aleksandri i drugoj osobi od poverenja, Raspućinu. Teško da je mogao da napravi potez koji je bio više pogrešan od ovog. Ni carica, ni ovaj čudni sveštenik-otpadnik, ne znaju ništa o upravljanju zemljom i potpuno su odvojeni od naroda i realnosti. Duma, ruska vlada, nema nikakvog uticaja, i sve što predlaže biva odbijeno.
TAKO je carski par uspeo da protiv sebe okrene sve slojeve stanovništva. Seljaci i radnici bune se zbog mobilizacije koja se sprovodi samo među tim slojem stanovništva. Radnici ostaju bez posla zbog zaustavljanja proizvodnje, aristokratija je ogorčena zbog uzdizanja i bahatosti Raspućina, čak su i generali nezadovoljni jer se ne slažu sa načinom na koji car vidi rat i donosi odluke.
Nezadovoljstvo naroda dostiglo je vrhunac kada je u Petrogradu izbila opšta nestašica hleba. Masa se okuplja i sve više raste, oslobađa političke zatvorenike i traži abdikaciju cara. Car pristaje da presto ustupi svom bratu, knezu Mihailu, ali on ne dobija podršku Dume i sam potpisuje svoju abdikaciju. Dana 17. marta 1917, prestala je da postoji viševekovna carska Rusija i zemlja je postala republika.
ONO što se posle događalo sa carskom porodicom neverovatno je i brutalno. Car, carica, njihova deca i posluga bili su internirani u Carsko selo i tada su još mogli da se spasu da su dobili azil u nekoj od zemalja, pre svega Britaniji, na čijem prestolu je sedeo kralj Džordž V, koji je bio i bliski Nikolajev rođak, čak su i fizički neverovatno ličili. Carica Aleksandra, kao unuka kraljice Viktorije, imala je rođake na svim evropskim dvorovima. Azil je zatražen od engleskog kralja, ali on nije dozvolio da carska porodica dođe na britansko tlo. U Londonu je procenjeno da bivši car jedne zemlje, u kojoj je pobedila boljševička revolucija, može podstaći radnike i stanovništvo njihove zemlje, pa je za Britaniju bolje da Romanovi budu tamo gde jesu, na ruskom tlu.
Godinu dana Romanovi su proveli u neizvesnosti i na raznim mestima gde su internirani. Poslednje je bilo Jekaterinburg, gde su, 17. jula 1918, brutalno ubijeni u podrumu kuće u kojoj su bili smešteni. Svi su naterani da uđu u neveliku prostoriju u podrumu kuće gde su vojnici, iz neposredne blizine, otvorili vatru i pucali dok nisu bili sigurni da nijedan Romanov više nije živ. Sutradan su tela prebačena u napušten rudnik gde su raskomadana, natopljena benzinom i zapaljena. Boljševici su brutalnim ubistvom carske porodice poslali poruku da je jedan svet prestao da postoji i da se nikada neće vratiti stari poredak.
VELIKI RAT odneo je mnogo života, rasturio četiri carstva i zatro carsku porodicu Romanov. Svet je krenuo da se oporavlja i gradi neke nove odnose, uveren da ljudi neće toliko poludeti da ponovo uđu u ludilo koje razara i uništava. A mir je potrajao kratko, jedva nešto više od dvadeset godina. Tako je jedna generacija stigla da bude svedok čudne ljudske osobine da povremeno uništi sve što u međuvremenu stvori.
Do devedesetih godina, nije se znalo gde su ostaci Romanovih. Onda su u masovnoj grobnici blizu Jekaterinburga pronađeni ostaci za koje su postojali dokazi da pripadaju caru, carici i princezama Olgi, Tatjani i Anastasiji. Oni su sahranjeni 1998, uz velike državne počasti u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu. Ruska crkva ih je proglasila za svete mučenike, iako se oko identiteta sina Alekseja i ćerke Marije još vodi polemika, da li zaista pripadaju deci Romanovih.
TAKO je cara Nikolaja Drugog Romanova zaljuljala carska kolevka, izdali su ga njegovi kraljevski rođaci, a utukli, sa posebnom strašću, misleći da čine veliko delo, boljševici komunisti koji su se potrudili da od carske porodice ne ostane ni trag da su postojali.
Srbi i Srbija znaju da je poslednji ruski car, Nikolaj Drugi Romanov, svojim delom omogućio da Srbi postoje. Na mirovnoj konferenciji u Versaju utvrđeno je da je Srbija dočekala mir sa 1.247.235. stanovnika manje, i to 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina. Koliki bi taj procenat bio da nije bilo odlučne intervencije ruskog cara?