FELJTON - RUSIJA NIJE NAPUSTILA SRBIJU: Car Nikolaj Drugi Romanov ušao je u rat iako njegova zemlja nije bila vojnički spremna

Novoizabrani ministar unutrašnjih poslova bio je čovek starog kova, sklon strogosti i represiji. Policija i vojska dobile su naređenje da pucaju u goloruku masu, što je rezultiralo ljudskim žrtvama od skoro sto mrtvih i više stotina ranjenih. Nemiri su se proširili, pobunila se i Crnomorska flota, u opšti štrajk stupili su i železničari. Rusija je bila paralisana, a carev ugled nepovratno opao, kako među gradskim tako i među seoskim stanovništvom, iako su odgajani da poštuju cara i pokoravaju mu se.

DODATNO nezadovoljstvo naroda i rušenje ugleda cara i carske porodice bila je pojava jednog čudnog čoveka Grigorija Raspućina. Kontroverzan a sugestivan, izuzetno fizički i mentalno jak, prodornog pogleda i autoritativnog stava, uživao je sve privilegije persone posebno važne carskoj porodici. Kako je Raspućin uspevao da poboljšava stanje carevića Alekseja kad god bi ovaj zapao u krizu zbog svoje bolesti, to nije poznato, ali ostale su zabeleške koje je vodila carica (i ne samo ona), da je prisustvo ovog čudnog čoveka, nekadašnjeg monaha, uspevalo da zaustavi krvarenje usled hemofilije koja je dovodila Alekseja u životnu opasnost. Kad nije lečio carevića, Raspućin je živeo izuzetno raskalašno i nemoralno, sablažnjavajući dvor i narod.

Car i carica postali su predmet podsmeha i nepoštovanja, a to je najgore što jednom vladaru može da se dogodi.

Za to vreme, u Evropi su se izdigle zemlje koje su htele novu raspodelu kolonija i dobara, ojačali su neki centri moći i želeli da preuzmu primat. Iza uglađenih osmeha i diplomatskih prijema, ključala su i sučeljavala se nastojanja novih da preuzmu vodeće mesto, i upinjanje starih da im to ne dozvole. Naročito je Nemačka želela neku drugačiju podelu Evrope, pa i dalje, kolonija, koje su bile osnov bogatstva Engleske, Francuske, Belgije.

ISKRU koja će na najstrašniji način promeniti svet zapalio je Srbin Gavrilo Princip, kada je u Sarajevu ubio prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda, i njegovu suprugu Sofiju. Kako je atentator bio član organizacije Mlada Bosna, koja je sarađivala sa, zvanično tajnom, organizacijom Crna ruka u Srbiji, koja je naoružala i obučavala atentatore, to je bio idealni povod da Beč objavi rat Beogradu. Ono što je ličilo na lokalni sukob na Balkanu, pokrenulo je lavinu koja je zbrisala četiri carstva: austrougarsko, nemačko, rusko i otomansko. Milioni mrtvih i velika stradanja obeležila su četiri godine rata, kakvog svet do tada nije video.

Atentat se odigrao na Vidovdan, 28. juna 1914, a već u julu regent Aleksandar Karađorđević šalje telegram Rusiji tražeći podršku u predstojećim teškim vremenima. On zna da je Rusija jedina koja hoće i može nešto da učini i piše caru Nikolaju: "U ovim mučnim trenucima iznosim osećaje svoga naroda koji preklinje Vaše veličanstvo da se zainteresuje za sudbinu Kraljevine Srbije."

RUSIJA nije spremna za rat i nikako ne može da parira jednoj Nemačkoj, čiji car Vilhelm odavno priprema zemlju za rat, naoružava i modernizuje vojsku. Oslabljena unutrašnjim teškoćama, Rusija je svesna da je rat najgora opcija ali, uprkos tome, Nikolaj Romanov odgovara da će se zalagati za mirno rešenje sukoba, ali : "Ako ne uspem, neka Vaše veličanstvo bude sigurno da Rusija neće napustiti Srbiju."

I nije je napustila. Rusija je ušla u rat iako nije bila spremna ni u jednom pogledu. Niko iz careve okoline nije mislio da je to pametan potez, opšte mišljenje bilo je da ulazak u rat može samo da šteti Rusiji.

Šta god da je bio car Nikolaj Romanov, za Srbe i Srbiju dva puta je bio spasilac. Sve dok je mogao, slao je velike količine municije, sanitetskog materijala, hranu, lekare, dobrovoljce borce, sve što je moglo biti od pomoći Srbiji.

TOKOM 1914. i 1915, iz Rusije je stiglo 50 konvoja razne pomoći, i to je sve išlo Crnim morem iz ruske luke Reni, i istovarano i prevoženo po Srbiji. Municija, granate, bodljikava žica, materijal za pontonske mostove, čak i 750 konja sa opremom i balama sena. Samo tokom 1914, iz vojnih magacina ruske vojske stiglo je 15 miliona puščanih metaka. Svu pomoć koju su poslali, Srbija je dobila kao poklon, kao pravu pomoć koja se ne plaća, dok su francusku platili i preplatili, i to u zlatu.

Ali glavna pomoć došla je kasnije, kada se Srbija borila za svoj fizički opstanak. Povlačenje srpske vojske, imenovano kao Albanska golgota, dobro je poznato. Opkoljeni sa tri strane, vojska i narod koji je bežao nisu imali kud nego preko Albanije i Crne Gore do obale, da ih tamo pokupe savezničke lađe.

DECENIJAMA se nije znalo, da za svoj fizički opstanak srpska vojska može sa zahvalnošću da pomene dva čoveka: Esad-pašu Toptanija i cara Nikolaja Drugog Romanova. Kada su izmučeni, bolesni, smrznuti i gladni vojnici stigli na obalu kod Drača, ničega nije bilo. Ne samo da nije bilo lađa, nego nije bilo ni zaklona, ni hrane, vode, ničega. Posle nadljudskih napora, dočekala ih je pustoš.

Iako su Saveznici znali da je Vrhovna komanda odlučila da se kralj, vlada, crkveni velikodostojnici i relikvije, zajedno sa vojskom i nekoliko hiljada civila povuku preko Albanije i Crne Gore, oni, zapravo, nisu ništa preduzeli. Istoga dana, kada je doneta odluka o povlačenju, u Rimu je, 23. novembra, formirana komisija za snabdevanje i pomoć, sastavljena od predstavnika Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije. Dogovoreno je da se obrazuju baze za prihvat u Draču i Skadru, ali to nije učinjeno. Izmučene, bolesne senke vojnika na obali zatekla je pustoš. Kako se povlačenje odigravalo iz tri pravca, izbegli narod i vojska stizali su u Drač, Skadar i Valonu. Poslednji nevoljnici stigli su 21. decembra, i posle nekoliko dana Nikola Pašić je dobio upozorenje italijanske vlade da Srbi ne smeju preći reku Škumbu, jer će se sukobiti sa vojskom.

SUTRA: ZATIRANjE CARSKE PORODICE ROMANOV