FELJTON - SPASILAC KOME SMO ZAUVEK DUŽNI: Za vreme vladavine cara Nikolaja Rusija se ekonomski razvijala

Poginuli su i ranjeni ljudi koji su bili nenaoružani i nisu ni pomišljali na nasilje.

Skoro vek kasnije, proglašen je svecem. Njega i njegovu porodicu kanonizovala je Ruska pravoslavna crkva zbog načina na koji su ih brutalno ubili boljševici, koji nisu bili ništa manje krvavi od cara. Za nas, Srbe, svakako je svetac jer njemu možemo da zahvalimo za fizički opstanak u Albanskoj golgoti.

Potpuno je nepojmljivo da se godinama nije govorilo i nije se znalo da su dva čoveka zaslužna što je iko od namučenih, izgladnelih, bolesnih vojnika stigao do obala spasa - Bizerte i Krfa. Godinama smo bili zahvalni francuskim lađama, a nije se znalo da one ne bi došle, čekali su na njih gotovo mesec dana, da car Nikolaj, posle depeše Nikole Pašića, nije uputio pismo ultimatum saveznicima.

NIKOLAJ Drugi rođen je 18. maja 1868. u Carskom selu, tamo gde su se rađala i odrastala carska deca u Rusiji. Otac mu je bio Aleksandar Treći Romanov, a majka Marija Filipovna, rođena Dagmar, koja je bila danska princeza. Porodica je bila brojna, Nikolaj je imao tri brata i dve sestre.

Živeli su okruženi bogatstvom i izobiljem svake vrste, ali deca su imala vrlo strog raspored koji je podrazumevao obimno obrazovanje, veliku disciplinu i poštovanje roditelja. Ovo se naročito odnosilo na princa prestolonaslednika, za koga se smatralo da mora, osim svestranog obrazovanja i savršenog znanja više jezika, da poseduje i strogu vojnu obuku. Tako je rastao budući car Nikolaj Drugi u bogatstvu, ali lično je bio skroman za jednog carevića, vaspitan i načitan. Bio je i stidljiv, više umetnička duša nego imperatorsko-vojna, kako se očekivalo i kako je bilo potrebno velikoj carevini Rusiji. Ono što je pokupio od svog carskog porekla nije mu pomoglo u budućem životu, čak mu je i zapečatilo sudbinu: odgajan daleko od realnog života, potomak vekovne loze vladara, bio je ubeđen u nedodirljivost svog položaja i, uopšte, carske vlasti. Rusija je bila zemlja koja je cara smatrala bićem za poštovanje, odmah posle Boga, i, ma koliko bio mlad, car je bio "otac" nacije, zaštitnik svih podanika kojima je vladao.

ROMANTIČAN u duši, zaljubio se vrlo rano, sa 16 godina. U to vreme se ženio njegov stric, veliki knez Sergej Aleksandrovič, i za ženu je odabrao Elu od Hesena, jednu od brojnih unuka britanske kraljice Viktorije. Kraljicu Viktoriju su zvali "baka Evrope", imala je devetoro dece i 43 unučeta, tako da je bilo teško naći evropski dvor u kome nije bilo njenog potomstva.

Raskošna svadba upriličena je u Sankt Peterburgu, a među zvanicama bila je nevestina mlađa sestra Aliks. Iako je imala 12 godina, budući car se zagledao u nju toliko da nikog i ništa više nije video. Aliks je bila lepa, plavih očiju, sa pletenicama, prozračnog tena i stidljiva u ophođenju. Toga dana, započela je jedna od najlepših ljubavnih priča 19. veka.

Dvoje mladih dopisivali su se punih pet godina pre nego što su se ponovo videli, kada je Aliks došla u posetu sestri i zetu. Nikolaj se zaljubio snažno i trajno, i to je odmah pokazao. Aliks je bila suzdržanija, najviše zbog svoje luteranske vere kojoj je bila vrlo odana.

NIKO iz njihovih porodica nije odobravao mogući brak. Aliks je odrasla na engleskom dvoru sa babom, kraljicom Viktorijom, jer joj je majka rano umrla. Kraljica nije bila oduševljena da joj miljenica ode u "divlju rusku zemlju", a majci carevića Nikolaja, carici Aleksandri Filipovnoj, mlada devojka se nije dopala. Carica je bila Dankinja, ali kad se udala postala je Ruskinja više nego one koje su to bile rođenjem. Jezik je govorila bez naglaska, bila je vesela i druželjubiva, vrlo elegantna i neposredna, sve ono što njena buduća snaha nije bila. Ruski narod je prihvatio i voleo kao svoju, što njenoj snahi nikad neće poći za rukom. Bez obzira na sve prepreke, Nikolaj nije odustajao i ubedio je Aliks da promeni veru i uda se za njega.

Tako je Aliks, ćerka Ludviga IV, velikog vojvode od Hesena i Rajne, postala Aleksandra Fjodorovna, žena prestolonaslednika i vrlo brzo i vladara, jer je Aleksandar Treći Romanov iznenada umro i ostavio presto velike carevine svom sinu, a čini se da sin na to nije bio spreman.

CARSKO venčanje bilo je 1894, a dve godine kasnije i ceremonijalno krunisanje, kada su Nikolaj Drugi Romanov i Aleksandra Fjodorovna postali carski vladarski par.

U lepom i skladnom braku punom ljubavi, rođene su četiri ćerke i jedan sin, ali je ta sreća bila pomućena njegovom bolešću. Carević Aleksej bolovao je od hemofilije koju je nasledio od majke, a ona od svoje bake, kraljice Viktorije. Hemofilija je podmukla bolest koja je u to vreme bila smrtonosna; žene su nosioci gena, a obolevaju samo muška deca.

Na državničkom planu, car Nikolaj nije imao onu odlučnost i sposobnost kao njegov otac. Spoljne i unutrašnje prilike bile su kompleksne i protivrečne. Za vreme njegove vladavine, Rusija se ekonomski razvijala, ali slabila je vojno i potresali su je česti socijalni nemiri. Radnička klasa se množila i ojačavala, a vladarski par kao da nije bio svestan toga. Oni su živeli u nekom svom izolovanom mehuru bogatstva, carskih privilegija, ustaljenih navika i uverenosti da su nedodirljivi u svom carskom veličanstvu.

Rat sa Japanom za prevlast nad Mandžurijom i totalni poraz ruske vojske, dodatno su poljuljali carev autoritet. Mornarica je izgubila kompletnu pacifičku i baltičku flotu, veliki su bili gubici u ljudstvu, zapovednici nesposobni ili nisu sarađivali. Stiče se utisak da se car nije previše bavio ratom. U dvorcu se živelo bez promena, išlo se na balove, plemstvo je uživalo u privilegijama.

SUTRA: Rusija nije napustila Srbiju