FELJTON - VIZIONAR MODERNOG BEOGRADA: Kada je je Fransis Makenzi stigao današnji Trg Slavija bio je močvarno zemljište

Iz Londona dolaze dva gospodina, jedan je naš, ministar, diplomata i vrsni ekonomista, Čedomilj Mijatović, a drugi je Škot, Fransis Makenzi, zvanično na dužnosti službenika britanske ambasade, ali njegova glavna preokupacija bila je širenje pobožnosti i trezvenog, zdravog života. Njih dvojica su se poznavali i vrlo cenili jedan drugog. Čedomilj je bio oženjen Engleskinjom Elodi Loton, vrlo obrazovanom, preko koje je upoznao mnoge značajne ličnosti iz elitnih krugova britanskih intelektualaca, diplomata, državnika.

Kako je i sam imao visok položaj u vladi Srbije, bio je ministar spoljnih poslova, bila su mu otvorena mnoga vrata i primali su ga razni ljudi. Sa Makenzijem je imao dodirnih tačaka gotovo u svemu. Obojica su bili duboko religiozni, obojica široko obrazovani i, uprkos društvu koje ih je okruživalo s obzirom na položaj, lično su bili pošteni, pa su se lako prepoznali i razvili prijateljstvo.

NA VLASTI je sujetni i, nevičan vođenju države, kralj Milan. Skoro oženjen Natalijom, ne razume se previše u državničke poslove, a zemlja mu je u ozbiljnoj krizi. Hercegovački ustanak, koji je izbio godinu dana ranije, proširio se kao šumski požar, i kneževina Srbija bila je uvučena u rat za konačnu nezavisnost od viševekovne turske okupacije.

Beograd je preplavljen strahom, brigom, ranjenicima koji pristižu; žene se udružuju da prave zavoje i previjaju ranjenike, pletu čarape i rade sve one stvari koje se ne pominju u ratu ali nisu beznačajne. Muškarci vode svoj rat, a žene svoj. Muškarci pucaju jedni na druge i proizvode ranjenike, a žene se bore da te ljude izvuku, otmu od smrti i omoguće da se vrate kućama i porodicama.

Atmosfera u Srbiji nije takva da impresionira posetioce. Ali ovaj Škot nije ni došao da bude impresioniran. Rođen je 1833, u porodici strogih moralnih načela i vrlo rano postao član Nazarećanskog bratstva iz Plimuta, koje je sarađivalo sa Britanskim biblijskim društvom, a svi su se bavili širenjem religioznosti, svesti o zdravom životu u duhovnom i fizičkom smislu, propagiranjem uzdržavanja od alkohola, koga su smatrali, uz nedostatak vere, glavnim krivcem za loše odnose u porodici i društvu u celini.

IZ OVOG društva regrutovani su i misionari koji su išli i širili hrišćanstvo po Aziji i Africi. Nije to bilo uvek dobro ni hrišćanski, ali je činjenica da je u tom društvu bilo i iskreno religioznih ljudi, spremnih da pomognu. Fransis se odmah uključuje u život Beograda, na svim nivoima. Sa Čedomiljom su mu otvorena vrata onoga što se formira u građansku elitu, ali on zalazi i među običan narod. Svojim novcem pomaže udovice i siročad, istovremeno šireći savete o higijeni i zdravom životu. Za njega Čedomilj Mijatović kaže da je bio "najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima", a Mijatovićevo poštovanje nije bilo lako zaraditi.

Tih godina, Beograd je ograničen na ono što danas smatramo najužim centrom grada.

Tašmajdan je, sve do 1886, bio groblje i kuće su se prostirale samo do njega. Današnji Trg Slavija bio je močvarno zemljište gde su Beograđani išli u lov na divlje patke. Na mestu današnjeg hotela "Slavija" bio je jak izvor, deo vode je pravio močvaru gde je zemljište bilo ulegnuto, a veći deo je oticao današnjom Nemanjinom ulicom do Save, gde se potok ulivao. Taj deo grada zvao se Ciganske bare, kasnije je naziv promenjen u, malo šaljivo, Bara Venecija.

SRPSKA prestonica je bila naseljena od reke do reke, od Savskog pristaništa, preko brda gde je na najvišoj tački bila Knez Mihailova ulica, pa preko kraja koji se zvao Zerek, do one druge obale, Dunavske. Zerek znači "pogled", jer je sa tačke koja je danas raskrsnica Uzun Mirkove i Kralja Petra, pucao pogled na Dunav, kuće su bile niske i ništa nije zaustavljalo oko da vidi i drugu obalu. Tačno se znalo koje zanatlije ili koje nacije naseljavaju određeni kraj. Na Zereku su bili, pored Srba, Turci, Cincari, Grci i Jevreji, a posle odlaska Turaka Cincari preuzimaju mesto gde su oni bili, mahom Stari Zerek, današnju Dubrovačku ulicu.

Ceo grad bio je podeljen na osam kvartova: Varoški, Vračarski, Terazijski, Dorćolski, Savamalski, Palilulski, Topčiderski i Gradski, koji je obuhvatao današnji Kalemegdan. Ceo grad je, u vreme kada je Makenzi došao, brojao oko 15 hiljada žitelja. Muškaraca je bilo značajno više nego žena, zbog muške radne snage koja dolazi u grad u potrazi za poslom, a i zbog visoke smrtnosti žena, najviše na porođaju i od tuberkuloze, koja je bila smrtonosna bolest i kosila fizički slabije.

MAKENZI je radio na uzaludnom zadatku, odvikavanju muškaraca od konzumiranja alkohola. To, naprosto, nije išlo uz biće srpskog naroda koji nazdravlja za sve što mu se lepo desi, a i posle sahranjivanja pije se "pokojniku za dušu".

Kako je bio izuzetno izoštrenog poslovnog njuha, preduzeo je jedan korak kome se smejao čitav grad i smatrao ga pomalo ludim. On je 1879. kupio plac koji su Beograđani zvali Simićev majur, a obuhvatao je današnju Slaviju i celo brdo do mesta gde je danas Hram Svetog Save, desno do Kragujevačkog druma, što bi bio Bulevar kralja Aleksandra, odnosno JNA, i još malo preko toga. Zemljište je bilo vlasništvo političara i vrlo veštog trgovca nekretninama, Stojana Simića, koji je imao ogromno zemljište gde su danas Pionirski park, Stari dvor i Skupština. Simića majur nije vredeo mnogo, ali je Simić znao da ako ga kupuje jedan Škot koji ne pravi loše investicije, to mora dosta vredeti, pa je zacepio cenu od 4.800 dukata, astronomsku za ono vreme. Makenzi je platio i počeo sa radovima na isušivanju močvare.

CEO BEOGRAD je mislilo da "ludi Škot" namerava da se bavi poljoprivredom, i zapanjili su se kad su videli da Mekenzi trasira ulice i parceliše zemljište. Nije bilo logično da neko ode da živi u "tu bestragiju", čudili su se ljudi, a Makenzi je osećao da je napravio dobar posao. Znao je da se grad mora širiti prema srcu svoje zemlje, a drum koji je graničio njegovo imanje vodio je za Kragujevac. Logično je bilo, i vizionarski, pretpostaviti da će buduće kuće nicati tako da se grad širi i na tu stranu, s obzirom na to da mu je centar bio na kraju, ne samo grada nego i države. Preko reka je bila Austrougarska, pa je Beograd bio jedan od retkih gradova, ako ne i jedini, kome je centar grada bio na državnoj granici.

SUTRA: Plan za širenje prestonice