FELJTON - CARICA BEOGRADSKOG POZORIŠTA: Vela Nigrinova je otišla tiho, bez teatralnosti koja je bila njen život

Kako nije postojala stalna zgrada, predstave su se igrale u prostranijim prestoničkim kafanama, pa čak i na Đumruku (carinarnici).

Posle uspešnog gostovanja Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koje je izvelo 64 vrlo uspešne i odlično posećene predstave, knez Mihailo i državni savet odlučuju da se sagradi zgrada koja će biti dovoljna za potrebe Beograđana. Cela Srbija tada ima oko 1,2 miliona stanovnika, a Beograd 25 hiljada nastanjenih u 3.444 kuće koje pripadaju ataru beogradskom.

Kada je avgusta - Vela Nigrinova došla u Beograd, publika je već pokazivala veliko interesovanje za pozorište, posećivala predstave i imala omiljene glumce i glumice.

Zvezde su, pre nje, bile Zorka Todosić i Milka Grgurova. Glumice koje je publika volela, ona ih je i mazila. Dobijale su cveće, poklone, pesme, bile su prave zvezde. Na takvo plodno tle pao je talenat Vele Nigrinove i rascvetao se u punom kvalitetu onoga što je činilo njenu glumu i pojavu neprevaziđenom. Mlada devojka koja je došla iz austrougarski uređene i mirne Ljubljane, obrela se u stranom gradu u kome je sve bilo drugačije, a ponajmanje uređeno i mirno.

TRI GODINE po njenom dolasku, izbija Srpsko-bugarski rat i ona, zajedno za mladom kraljicom Natalijom Obrenović, previja ranjenike, šije odeću, pere bolničke podove, radi sve one stvari koje nije ni sanjala da će ikad raditi. Radi to prirodno i trudi se da svoj glumački talent iskoristi i olakša patnje ranjenima i bolesnima. Već tada je ušla u narod, prihvatila jezik, duh, mentalitet, prigrlila ga sa svim njegovim vrlinama i manama i počela da smatra svojim.

Posebnu motivaciju nalazila je u okolnosti da se, ovde gde je došla, tek formira kultura pravog pozorišta u kome će ona ispisati zlatne stranice svojim ulogama.

Vela je nosila talenat za pozornicu u svakom atomu svoga bića i umela je to da prenese. Za nju su pozorište i gluma bili ceo njen život. Obožavali su je mnogi muškarci, a ostalo je zabeleženo da su dva ministra zakazala dvoboj zbog nje. Bila je i velika ljubav našeg poznatog književnika Janka Veselinovića. Da bi joj bio bliži, napisao je komad "Đido", gde je glavna uloga Ljubice bila namenjena njoj i čak je pevao u prvom činu predstave. Dok je trajala priprema komada, svakodnevno je dolazio u pozorište i Davorinu Jenku sugerisao kako da piše muziku, kako da prodre u mentalitet srpskog seljaka.

MNOGI su voleli Velu, ali ona je volela samo jednog čoveka koga nikada nije zvanično imala, niti priznala za partnera. Njena vezanost za pozorište bila je ne samo ljubav prema glumi, nego i zamena za ono čega se svesno odrekla. Suvereno je vladala scenom, ali i scena njom. Bez svega je mogla, ali bez mirisa pozorišta nije.

Prvi znaci bolesti pojavili su se 1892, kada ona odlazi u rodnu Sloveniju da leči svoja obolela pluća. Sledećih 15 godina trajala je borba jednog upornog ženskog tela sa podmuklom bolešću koja se povlačila i vraćala, svaki put osvajajući po još jedan deo Velinog bića.

Nije se Vela dala bolesti i nemoći. Gostovala je po Evropi, čak je u Pragu dobila vrlo povoljnu ponudu da pređe i bude prvakinja ondašnjeg pozorišta. Na ponudi se zahvalila ali je i odbila, jer je Srbija bila njena izabrana domovina koju nije htela da napusti.

Bila je na pozornici i igrala vizantijsku caricu Teodoru, 15. maja 1908. Između četvrtog i petog čina joj je pozlilo i izbacila je veliku količinu krvi. I takva je insistirala da se predstava nastavi i odigrala je do kraja. Polumrtva žena iza scene čudesno je oživljavala pred publikom koja ništa nije primetila.

SA ŽIVOTNIM partnerom, Jenkom, spremala je komad Franca Finžgara, "Divlji lovac", koga je prevela sa slovenačkog, a Jenko je pisao muziku. Premijera je zakazana za 1908, ali je Vela nije dočekala.

Teško bolesna otišla je u Beč, pa u banju. Sve je činila šta su lekari savetovali, ali je znala da je kraj blizu, a njega je htela da dočeka u Beogradu. Pre toga je načinila testament u kome je svu imovinu ostavila "svom dugogodišnjem, divnom i proverenom prijatelju Davorinu Jenku". Ni pred smrt ga nije nazvala svojim. Nije ni on nju, iako je i on imao testament da, u slučaju smrti, kuću u Dositejevoj i sve što ima ostavlja njoj. Četvrt veka su se voleli i sarađivali, a nikada nisu to javno izgovorili. Bolest je nadvladala u ponoć, 30. novembra, u 45. godini. Otišla je tiho, bez teatralnosti koja je bila njen život. Bila je toliko slaba da nije ništa mogla da kaže.

Samo je slabo stegla ruku koja joj je četvrt veka bila oslonac, i otišla u legendu.

ISPRAĆAJ glumice Vele Nigrinove bio je veličanstven. Beograd je tugovao. Hladan zimski dan nije sprečio njene obožavaoce da joj odaju poslednju počast. Iza njenog kovčega išlo je nekoliko hiljada ljudi, što se ne pamti u tadašnjoj istoriji prestonice. Venaca i cveća nije se moglo izbrojati. Ljudi su plakali kao da im je otišao neko najrođeniji. Kafane u Skadarliji bile su zatvorene. Pozorište je tugovalo, a jedan čovek bio je sasvim slomljen.

Davorin Jenko, kompozitor, dirigent, horovođa Srpskog pevačkog društva, tvorac srpske himne, pedagog i muzički pregalac, živeo je i radio u Beogradu 45 godina. Uzeo je i srpsko državljanstvo i Beograd smatrao svojim gradom. Iako je više od pola života proveo u njemu, posle Veline smrti prodaje kuću u Dositejevoj 33 i odlazi u Sloveniju. U gradu koji je voleo bolno nedostaje žena koju je voleo još više, i slomljen i sam, u 73. godini, odlazi u svoju zemlju rođenja i nikada se više ne vraća u Srbiju.

Vela je bila zvezda i za sobom je ostavila zvezdani trag. Počiva na Novom groblju, po sopstvenoj želji. Nije htela da se pridruži svojoj porodici u Sloveniji.

Danas jedna ulica u Beogradu nosi ime Vele Nigrinove, glumice koja je obeležila i unapredila njegov pozorišni život.

SUTRA: FRANSIS MAKENZI: VIZIONAR BEOGRADA