FELJTON - DOBROTVOR MANASTIRA HILANDAR: Car Ivan Grozni imao je srpske pretke i po ocu

Kako je bio jedino muško dete, nije se postavljalo pitanje njegovog nasledstva, ali na dvoru su sa negodovanjem prihvatili regenstvo njegove majke Jelene Glinske. Ne samo zato što je bila žena, nego i zbog litvanskog porekla, niko je na dvoru nije želeo, ali nisu mogli protiv volje umirućeg kneza koji je bio izričit u tome da zemljom vlada njegova mlada i pametna žena. Neprijateljstvo je išlo dotle da su je optuživali da je začarala muža, jer samo mađije mogu naterati čoveka da državu prepusti jednoj ženi od 23 godine, koliko je imala Jelena kada je ostala udovica. Sledećih pet godina, Ivan raste uz majku koja veštom rukom vodi zemlju i ima dve krvne linije u sebi, srpsku i litvansku.

Njena majka Ana, udata Glinska, bila je kći srpskog plemića Stefana Jakšića i unuka Jakše Brežića, vojvode despota Đurđa Brankovića. Udali su je za litvanskog kneza Vasilija Glinskog i u tom braku je rođena Jelena. Imala je samo 16 godina kada je dovedena u Moskvu da se uda za mnogo starijeg muža, razvedenog od prve supruge sa kojom nije imao dece. Posle četiri godine braka, rodio se dugo očekivani sin Ivan, a posle dve godine i Jurij. Kneževa sreća nije dugo trajala, umro je iznenada. Ostao je upamćen kao veliki graditelj, u Moskvi su izgrađeni Kremlj, Hram Svetih arhangela i Vaznesenjska crkva, kao i nekoliko dobro utvrđenih gradova.

U ČASU njegove smrti, ruska država nije bila ni jaka ni ujedinjena. Glavnu reč vodili su boljari, odrođeno plemstvo koje je želelo više vlasti. Na dvoru su, takođe, boravili i razni papski izaslanici, rovareći protiv kneginje u nastojanju da podmitljive i verolomne boljare prevedu pod skute Rima. Jelena je vladala čvrstom rukom. Takva kakva je bila smetala je mnogima, ali umrla je iznenada, otrovali su je. Narednih osam godina na Ivana niko nije obraćao pažnju, osim njegove bake Ane Jakšić Glinske, koja je došla da se stara o njemu. Te godine usamljenosti iskoristio je da se obrazuje i potpuno okrene pravoslavnoj veri, ne samo pod uticajem bake Ane, već i po dragocenim spisima koje je njegova baba po ocu Sofija Paleolog, jedina naslednica vizantijskog trona, donela u Rusiju. Sofija Paleolog bila je unuka poslednje i jedine vizantijske carice Jelene Dragaš Dejanović, koja je u krvnoj liniji imala i Teodoru Nemanjić, sestru cara Dušana. Tako je Ivan, imao srpske pretke i po ocu, a ne samo po majci.

RASTUĆI uz baku Srpkinju, mladi knez se rano upoznao sa srpskom istorijom, pa je do tančina poznavao "Žitije Svetog Save", ali i predanja o Kosovskom boju. Baka je bila od čuvenog roda Jakšića, a za njenog oca, Stefana, znalo se da je bio istaknuti junak, koji je zadivio čak i turskog sultana. Kada su ga, zarobljenog doveli pred njega, sultan mu je ponudio da mu pokloni veliku teritoriju na upravljanje, uz uslov da primi islam. Stefanov odgovor je i narodna pesma zabeležila - da će radije umreti nego svoju veru izdati. Takvi su geni bili u baki Ani, pa i u njenom unuku, odgajenom u ruskom i srpskom duhu.

Sa nepunih 17 godina, Ivana proglašavaju za cara, prvog u istoriji Rusije. Car ne može da bude momak, a on je izabrao plavooku i nežnu Anastasiju Romanovu, od kada i počinje loza Romanovih. Iskreno i duboko voleo je svoju Anastasiju i jedino njoj verovao. Anastasija se nije mešala u državničke poslove ali je, ipak, nekome na dvoru smetala, pa je i ona umrla iznenada. Kao i za majku, Ivan je znao da je otrovana, što su savremena forenzička ispitivanja i dokazala. To je bio udarac od koga se nikada nije oporavio. Za svog života, a vladao je 51 godinu, imao je još sedam žena, ali ni prema jednoj nije pokazao ljubav. Postao je podozriv i surovo se obračunavao sa protivnicima. Surova vremena stvaraju surove ljude, pa je i mladi car morao da postane jači i suroviji od svojih protivnika.

DUBOKO u duši bio je odan Bogu, znao je svaki deo liturgije, svako žitije svetaca. Veoma je poštovao Svetog Savu i poznavao srpsku istoriju. Na njegov zahtev, u Crkvi Svetih arhangela u Kremlju oslikani su Sveti Simeon, njegov sin Sveti Sava i knez Lazar.

Kada je, 1550. u Moskvu došla delegacija sa Hilandara, iguman Pajsije i trojica kaluđera, toplo ih je dočekao i ukazao im počasti kao važnim crkvenim velikodostojnicima. Velika je muka naterala monahe da iz Hilandara krenu na dug put i zatraže zaštitu od cara Ivana. Od osnivanja, kada su Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon, i njegov sin dobili povelju od vizantijskog cara Aleksija Trećeg Anđela, kojim se manastir dodeljuje "Srbima na večni poklon", ovo sveto mesto imalo je dobre i loše godine.

OZBILjNI problemi nastaju kada Osmanlije dolaze do Atosa, i tada počinje doba pljački, straha, nasilja i svakog bezakonja. Nije to bilo prvi put da se monasi obraćaju ruskim kneževima za pomoć. Despotica Angelina Branković se još 1503. obratila knezu Vasiliju Ivanoviču, ocu Ivanovom, da zaštiti manastir. Prvi diplomatski korak između Rusije i Turske bilo je obraćanje cara Ivana Vasiljeviča turskom sultanu Sulejmanu Veličanstvenom radi zaštite za manastire Hilandar i Rusik. Car je bratstvo darovao vrednim poklonima.

Pored velike sume novca, a 300 rubalja je u ono vreme bilo bogatstvo, darovi su bili u crkvenim odeždama, ikonama, knjigama, a dodeljeno im je i imanje u Moskvi. Sve do svoje smrti, car Ivan je svake godine slao Hilandaru pomoć.

CAR IVAN je bio jedan od najznačajnijih ruskih careva. Povećao je teritoriju Rusije, sproveo sudsku i prosvetnu reformu, izgradio 155 novih gradova, obračunao se sa boljarima i stvorio jaku državu. Savremena istorija ispravlja vekovnu nepravdu koja je potekla od papskog izaslanika Antonija Posevina, koji je predstavljao cara i sve Ruse kao čudovišta kojima treba Rim da ih civilizuje. Pravoslavna Rusija bila je velika smetnja dominaciji Rima. Ironija je da je dobio epitet Grozni u vreme kada su u Evropi vršeni pokolji i okrutnosti koji prevazilaze sve što je Ivan učinio. Kakav god da je bio, srpstvo je zadužio velikim dobrom. Krv nije voda, a u njegovoj je bilo srpskih gena od oba roditelja, i to gena junaka i velikih ljudi.

SUTRA: Vela Nigrinova: ČAROLIJA glume i hrabrosti