OSLUŠKUJTE SVOJE TELO: Savet stručnjaka - Bitno je da imamo mapu duše, budite nežni prema sebi (FOTO)

Bez tela ne bismo mogli da sprovedemo ništa od željenog, ali, na žalost, ono nam se podrazumeva kao deo koji je tu da bi nas slušao, izvodio naše komande. Međutim, trebalo bi i mi da slušamo, ili bar oslušnemo, njega. Da na vreme čujemo šta nam poručuje svojim suptilnim signalima, bolom, titranjem, napetošću, opuštenošću, grčenjem, pre no što, u nemogućnosti da se odbrani, isto to, ali ovaj put mnogo glasnije, telo mora da nam poruči bolešću. Većina nas to ne čini, gluva za ovaj glas. Prema rečima dr Lee Imširagić, internacionalnog govornika, autora bestselera, inteligencija tela najveća je inteligencija koju posedujemo, a može joj se, između ostalog, pristupiti tehnikama energetske psihologije. Naša sagovornica daje nam jednostavan primer toga kako, u svakodnevici, ne slušamo svoje telo:

- Ponekad kada počne da nam pada imunitet imamo osećaj da nam se ništa ne jede tog dana, pa nas strahovi poput „snaga na usta ulazi“ ili „moraš da jedeš da ne bi pao“ „povuku“ da jedemo. Tako opterećujemo telo, ne dozvoljavamo mu da se samo isceli, iako mu je realno toga dana bila potrebna samo voda. Dakle, strah nas tera da jedemo, a nismo gladni.

Trebalo bi da imamo poverenje prema samom sebi?

- Da, da je taj naš osećaj da nismo gladni merodavniji nego osećaj koji nam kaže, kao internalizovan glas naše babe, snaga na usta ulazi, treba da jedeš. Poverenje da smem više da verujem svom osećaju i unutrašnjem glasu nego tim „pokupljenim“ iz detinjstva. Postoji jedna jednostavna metodologija u inteligenciji tela, kako da znamo šta je strah, a šta unutrašnji glas. Strah, odnosno ti glasovi koji nam „govore“, uvek nam stvaraju grč u telu, skupljaju nas, u predelu srca, ramena, ili negde drugo, ali možemo, ako obratimo pažnju, da primetimo da nam stvaraju grčenje tela. S druge strane, ako nekada osetimo da je u redu tog dana da pijemo samo vodu, osetimo i opuštenost u telu. Da, glava je i dalje tu, „luduje“ sa svim što ima da kaže, ali u telu, stomaku, želucu osećamo prijatnost i relaksiranost od težine i grča.

Kako da se naučimo da primenjujemo taj princip?

- To je vežba, šta god radite u životu trebalo bi da budete nežni prema sebi. Ljudi probaju neku od energetskih tehnika pa kažu „Jao, pa nisam siguran“. Šta ste u životu uradili iz prve pa ste bili sigurni? Probate jednom, niste sigurni, probate tri puta, malo imate bolji osećaj, a posle pet puta – olalala, nije uopšte komplikovano! Ako postoji jedna stvar koja će vam pomoći da bilo šta uradite u ličnom razvoju, to je ta nežnost prema sebi. Kako smo nežni prema našoj deci? To se vidi u strpljenju. Mi ne kažemo našem detetu: „Kada ćeš da prohodaš, još nisi, a komšijin mali jeste?“ Ne, nego uživamo u svakom trenutku, nemamo to nestrpljenje koje mnogo puta pokazujemo prema sebi, čak iako smo nešto samo jednom uradili. Lagan i brz napredak nastaje posle poštovanja i ljubavi prema sebi, koja se vidi u nežnosti i strpljenju.

Da, ali moramo da imamo i radoznalost uz to...

- Radoznalost je jedan od najboljih lekova za strah. Ljudi koji su radoznali zaista ne stare duhom, oni ne kažu „E, to je bilo u moje doba“, već „Hajde da vidimo šta je ovo“. Dokazano je da naš um nije fiksan, da nervne ćelije mogu da se regenerišu, ali problem u tome nije fizički deo, već oni koji imaju jake stavove i otpore poput navedenog „E, to je bilo u moje doba“. Radoznalost je fenomenalna, ona vas čini fleksibilnim da probate nove stvari.

MAPA DUŠE KREĆE IZ SRCA

Toni Buzan je tvorac tehnike „Mape uma“, a vi nas, sa druge strane, pozivate da zajedno sa vama pratimo mapu naše duše. Mogu li um i duša da fukncionišu bez kontsantnog preplitanja, neraskidivosti, mutualizma?

- Prema mom iskustvu iz svih oblasti kojima se bavim to jeste neraskidivo i povezano, samo je do naše svesti, kao posmatrača, da primetimo koliko smo svesni te povezanosti. Što smo svesniji, nama život postaje lepši, što smo manje svesni, živimo u izolaciji i život nam postaje teži, ta povezanost apsolutno postoji. Takođe, saradnja sa drugima lepša je što smo svesniji, jer se menja percepciju ne samo o nama, već i o tome kakav je svet i drugi ljudi.

Kako bi izgledala mapa duše prikazana na Gugl mapama? Gde je locirana, koja je početna a koja krajnja stanica do cilja, na koje lepote bi usput trebalo da obratimo pažnju, ima li putarina koje bismo mogli da izbegnemo da ih ne bismo nepotrebno plaćali?

- Mi smo došli na svet sa tim uputstvom za sebe, jedino što nismo obavešteni da imamo takvu mapu, ni kako da jedinstveno uputstvo za upotrebu sebe naučimo da čitamo. Ne bih rekla da ima stvari koje su tu da bi radile protiv nas, putarine plaćamo više puta jer nikako da se fokusiramo da naučimo da čitamo uputstvo. Locirana je stalno na istom mestu, u središtu, a uvek ide iz srca, pa se odmotava i dalje nastavlja. Naš život je putovanje, sami stvaramo sebi veliku količinu stresa sa idejom da stalno treba nešto da završimo: „tu du“ (za uraditi) listu, školu, fakultet, kuću i stan, stalno imamo nešto što moramo da završimo, što stvara stravičan stres nerazumevanjem da mi zapravo samo putujemo.

- Tako da ta mapa nema kraj, to što smo ove godine bili negde ne znači da smo to i završili, već je to usputna stanica. Sama realnost nije tako linearna, iako je mi mnogo puta tako doživljavamo. Bitno je da imamo mapu duše, da bismo se ponekad setili u svakodnevnim stvarima da na male stvari primenimo veliku sliku. Nekada stvorimo stres jer izgubimo suštinsku, veliku sliku, zato što se potpuno fokusiramo i zumiramo malu stvar, a izgubimo svest o veličini onoga što jesmo i svog putovanja.

SVI SMO DEO ISTE CELINE

Zašto često ne shvatamo da smo svi deo istog univerzuma?

- Koliko god mi nekada voleli da se zaštitimo i mislili da smo ostrvo, kao kada bi ćelija verovala da je jedina, to se nikada ne pokaže dobrim. Fenomenalno je što smo deo prelepe celine. Ako bih to svesno prevela u misao, ona se ogleda u uverenju da zaista sve radi za nas, zato što smo deo celine - što smo svesniji, sve više radi za nas. Način na koji blokiramo bilo šta da dođe do nas je upravo blokiranje svesti o povezanosti uma, emocija, inteligencije tela, ili sa drugim ljudima. Naš mozak izgleda kao solarni sistem, čak su i proporcije iste. Čovekova ušna školjka izgleda kao Mlečni put, proporcionalno je ista, o čemu postoje i naučni radovi. Samo ako hoćemo malo da pogledamo šire videćemo, jedino onaj ko ne želi da vidi neće. Međutim, ovaj prvi će vremenom imati sve više poverenja i znanja.