POSLE TRAUMATSKE POVREDE MOZGA - EPILEPSIJA Upozorenje stručnjaka: U Srbiji ovo oboljenje ima 70.000 ljudi, ali nema studije koja bi to potvrdila
ŽIVOT sa epilepsijom još prati i društvena stigmatizacija, ali svakako ne u istoj meri kao u dalekoj prošlosti, kada je ova bolest, među prvima prepoznata i opisana još pre 4.000 godina, prvo u Mesopotamiji, a potom oko jednog milenijuma kasnije i u Vavilonu, u spisima koji su nazvani "Sve bolesti".
Foto: Shutterstock
U istorijskom sledu epilepsija je opisana i u antičkom Egiptu, gotovo u isto vreme i u Kini, i potom u antičkoj Grčkoj. Hipokrat je ovo stanje vezivao za mozak i verovao da epilepsija, poznata i kao "sveta bolest" nije ništa više božanska nego druge bolesti kod ljudi. Ali, tokom tog perioda bilo je široko prihvaćeno da epilepsiju uzrokuju duhovi, što je imalo ulogu u društvenoj stigmi koja okružuje epilepsiju, a ovaj obrazac se ponavlja.
Naučne istine o epilepsiji su se stidljivo pojavljivale. Hipokratova ideja da je epilepsija poremećaj mozga počela je da dobija na značaju u Evropi tek počev od 17. veka i nastavila se kroz milenijume.
Od tog vremena, kako u intervjuu za "Novosti" kaže docent dr Aleksandar J. Ristić iz Klinike za neurologiju, UKCS i potpredsednik Srpske lige za borbu protiv epilepsije, učestalost javljanja epilepsije u populaciji nije se bitno promenila, ili se bar tako veruje:
- Naravno, nemamo istraživanja učestalosti epilepsije iz pomenutih istorijskih perioda, ali su svi faktori koji su prepoznati kao udruženi u nastanku epilepsije i dalje među nama. Iz ovoga može da se izuzme jedino visoki broj tzv. posttraumatskih epilepsija, jer danas zbog visoke mobilnosti postoji značajan procent traumatskih povreda mozga i to je jedino drugačije u odnosu na raniji period. Foto: Privatna arhiva
* Šta smatrate najvećim iskorakom u dijagnostici i terapiji epilepsije do sada?
- Nesumnjivo su bila dva iskoraka. Najpre, pronalazak elektroencefalografije, metode snimanja električne aktivnosti mozga putem elektroda smeštenih na poglavini, a sa nama je sada tačno 100 godina. Na drugom mestu, to je pronalazak i upotreba antiepileptičnih lekova, pre oko jednog i po veka. Teško je zamisliti kako je izgledao život osoba sa epilepsijom pre ere antiepileptičnih lekova.
* Kada gledamo oblast neurologije, gde je epilepsija četvrta po učestalosti, i kakve su percepcije da li bi epilepsija na toj skali mogla da se pomeri naviše ili naniže?
- Na prva tri mesta su moždani udar, migrena i demencija. Sva ova tri stanja uključujući i epilepsiju su tzv. populacione bolesti, odnosno medicinska stanja od značaja u javnom zdravstvu. Porast demencija se vezuje za porast broja stanovnika koji pripadaju najstarijem životnom uzrastu. Međutim, sa porastom starije populacije povećaće se i broj moždanih udara, ali i broj pacijenata sa epilepsijom, jer se epilepsija veoma često javlja po prvi put baš u toj starosnoj grupi. Drugim rečima, ova četiri stanja su u samom vrhu neuroloških stanja i njihov se redosled neće bitno menjati.
Još tri-četiri leka
* KAKO se kod nas leči epilepsija, i da li se i u čemu razlikuje u odnosu na svetske centre, koji su kao i mi prošle nedelje obeležili podizanja svesti o epilepsiji, tzv. Ljubičasti dan?
- Mi ne zaostajemo u lečenju epilepsije u odnosu na svet - uglavnom. Epilepsija se pre svega leči lekovima i kod nas postoji više od deset različitih lekova na raspologanju, koje pokriva RFZO. Ipak, bilo bi dobro da postoji još barem tri ili četiri leka iz grupe najnovijih antiepileptika. Pored toga, epilepsija se leči i operativno. I ta metoda je prisutna u Srbiji, doduše, samo u jednom centru (UKCS). Više od 200 pacijenata sa epilepsijom je na taj način izlečeno. Nažalost, i tu su neophodna dalja ulaganja kako bi se povećale mogućnosti napredne dijagnostike zarad operativnog lečenja.
* Ako su procene da u Srbiji imamo 70.000 obolelih, koliko njih ima dijagnozu i prima terapiju?
- Nažalost, nemamo niti jednu populacionu epidemiološku studiju u Srbiji koja bi mogla da potvrdi baš tu brojku. Ta brojka je dobijena ekstrapolacijom prema broju stanovnika, a iz identičnih studija zemalja regiona ili zemalja sa kojima smo mi uporedivi po nekim karakteristikama. Gotovo smo sigurni da velika većina pacijenata ima postavljenu dijagnozu, a kašnjenje sa dijagnozom nije preterano veliko kada je u pitanju epilepsija. Kada je u pitanju uzimanje terapije, ona zavisi i od samog pacijenta, i verovatno je manje nego kada je u pitanju broj postavljenih dijagnoza. Dostupnost neurologa, kako u adultnoj tako i u pedijatrijskoj grupaciji, dovoljna je, te smatramo da nije moguće da pacijent sa epilepsijom prođe u dugom vremenskom periodu neopažen, pod pretpostavkom da je došao u kontakt sa zdravstvenim sistemom države.
* Kada se javi jedan napad u kojem periodu se obično javlja drugi, i da li postoji neki vremenski razmak koji pokazuje da se napad neće ponoviti?
- To bi bilo sjajno kada bismo baš tačno znali da odgovorimo na ovo pitanje. O čemu se radi? Upravo ta osobina kapricioznosti, pojave epileptičnih napada iznebuha, potpuno bez posebnih najava ili provokacija, spontano, je osnovni problem obolelih sa epilepsijom. Aproksimativno to može biti nedelju dana ili godinu dana od prvog napada. Iz tog razloga lečenje mora otpočeti odmah po postavljanju dijagnoze kako bi se zaustavila velika nepredvidivost ove bolesti i osobe sa epilepsijom uvele u stanje kontrole bolesti. Kada je u pitanju prestanak bolesti tj. prestanak napada i bez antiepileptičkog leka, nesumnjivo da jedan određeni postotak može da ima i ovakav ishod. Obično se to testira u periodu od oko pet godina od poslednjeg napada. Ipak, u veoma velikom procentu epilepsija je veoma dugotrajno stanje, te se kod velike većine osoba sa epilepsijom očekuje da uzimaju antiepileptičnu terapiju nedeljama, mesecima i godinama.
BONUS VIDEO - SNIMAK IZ BEČA: Devojčica liči na nestalu Danku, radi se na identifikaciji