PIJEMO LEK KOJI NE DELUJE? Profesor dr Ivana Novaković, o mogućnosti da medikament ne daje očekivani efekat

Isto važi i za mnoge lekove koji su već duže vreme u upotrebi. Stručnjaci su utvrdili da 30 odsto osoba ne reaguje ne terapiju statinima, oko 35 odsto pacijenata ne reaguje na beta-blokatore, a čak polovina na triciklične antidepresive. Sa druge strane, podatak iz SAD pokazuje da zbog neželjenih reakcija na lekove svake godine oko dva miliona ljudi bude primljeno na bolničko lečenje, dok 100.000 osoba umre iz istog razloga.

U intervjuu za "Novosti" dr Ivana Novaković, profesorka humane genetike Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kaže da je farmakogenetičko testiranje osim za inovativne, neophodno i za lekove sa dugom istorijom primene.

- Jedino genetičkim testiranjem pacijenata koji treba da prime neki lek možemo da utvrdimo da li mu je propisan medikament odgovarajući, i u kojoj dozi. Koliko je ovakav pristup neophodan najbolje pokazuje praksa da među bolesnicima koji imaju istu dijagnozu i kojima je propisan isti lek, možemo da razlikujemo četiri različite grupe. Prva su bolesnici kod kojih lek deluje, i nema štetnih efekte. Druga su oni kod kojih lek deluje, ali daje neželjene efekte. U trećoj grupi lek ne deluje ali nema ni štetne efetke, dok su su poslednja, najnepovoljnija grupa, oni kod kojih lek ne deluje i ima neželjene efekte. Naš cilj je da utvrdimo u koju od pomenute četiri grupe određeni pacijent spada.

Šta kada pacijent genetski nije podoban za određeni lek?

- Dobar primer, koji može da posluži kao odgovor na ovo pitanje je lek koji se koristi za sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka posle infarkta srca. Naime, određene varijante u genu CYP2C19 dovode do toga da se kod nekih osoba ovaj lek sporo aktivira, što dovodi do smanjene koncentracije aktivne supstance leka u krvi. Samim tim, kod ovih osoba, koje su označene kao loši, odnosno spori metabolizeri, lek ne može da ostvari očekivanu zaštitu.

Na šta se u tim situacijama mora računati?

- Posledica je rizik za ponovno začepljenje krvnih sudova, sa većim rizikom za novi infarkt. Suprotno tome, pokazalo se da spori metabolizeri bolje reguju na primenu lekova iz grupe inhibitora protonske pumpe, koji smanjuju lučenje kiseline u želucu. Broj sporih metabolizera za CYP2C19 se razlikuje u različitim populacijama, i kreće se od dva odsto kod stanovništva evropskog porekla, više od četiri procenta kod Afroamerikanaca, pa čak do 14 odsto u kineskoj populaciji.

Koji lek onda oni da piju?

- Lekar je taj koji treba da protumači rezultate farmakogenetičkog testiranja i da mišljenje o najboljem izboru leka. Nekada se propisuje drugi odgovarajući lek, dok u nekim slučajevima pacijenti mogu da piju propisani lek, a farmakogenetičko testiranje samo određuje na osnovu toga što su spori metabolizeri koja im je odgovarajuća doza. Na primer, lek koji se koristi u lečenju karcinoma debelog creva (irinotekan) kod nekih pacijenata može da izazove teške prolive i smanjenje broja belih krvnih zrnaca.

Utvrđeno je da osobe kod kojih se javljaju ove komplikacije imaju određenu varijantu u genu UGT1A1, što dovodi do smanjene aktivnosti enzima koji razgrađuje lek. Genetičkim testiranjem pre početka lečenja trebalo bi identifikovati ove pacijente pod rizikom, i kod njih primeniti prilagođenu - smanjenu dozu leka. U biohemijskim laboratorijama se nude određeni "paketi" farmakogenetičkog testiranja.

Šta oni podrazumevaju?

- Reč je o farmakogenetičkim testiranjima za mnoge uobičajene lekove koji se masovno koriste, kao što su beta-blokatori i triciklični antidepresivi. Jer veliki broj lekova se u organizmu metoboliše posredstvom enzima iz familije citohrom P450 (CYP450). Ovi enzimi su pod kontrolom gena označenih kao CYP geni, kojih kod čoveka ima više od 50. Za farmakogenetiku običnih lekova su najznačajniji članovi familije CYP2. Pored pomenutog gena CYP2C19, značajni su CYP2D6 i CYP2C9. Varijante u ovim genima odgovorne su za različito reagovanje na primenu lekova koji se široko koriste.

Koliko su genetička testiranja unapredila farmakoterapiju?

- Genetički testovi su doprineli da bolje razumemo razlike u odgovoru na lek i da se za svakog pacijenta izabere najbolja vrsta i optimalna doza. Ovi testovi predstavljaju pravi primer moderne personalizovane medicine ili precizne medicine, koja je prilagođena pojedincu i skrojena je poznavajući njegove specifičnosti. Zahvaljujući brzom razvoju metoda za genetičko testiranje, očekuje se da će farmakogenetički testovi u bliskoj budućnosti biti sve dostupniji i sve precizniji, i da će postati sastavni deo genetičke lične karte svakog pojedinca.

Rezultat ne sme da diskriminiše

IMA li etičkih dilema kada je o genetičkom testiranju u svrhu primene lekova reč?

- Genetičko testiranje je gotovo uvek povezano sa određenim moralnim dilemama, i sprovodi se isključivo uz potpisani pristanak pacijenta. Prethodno je neophodno detaljno objasniti cilj i svrhu testiranja, i posledice koje može da ima dobijeni rezultat. Kod genetičkog testiranja u svrhu primene lekova jedno od glavnih pitanja je dostupnost testova, da li su oni pokriveni obaveznim osiguranjem ili se plaćaju. U našoj sredini poslednjih godina moguće je uraditi čitavu paletu genetičkih testova koje pokriva RFZO.

Drugi problem je da li je dostupna alternativna terapija, ukoliko se pokaže da neki lek nije pogodan za datog pacijenta. Rezultati genetičkih testova, uključujući i testiranje u vezi lekova, moraju da budu poverljive informacije, i ne smeju da se koriste za diskriminaciju osoba, na primer pri sklapanju ugovora o osiguranju, izboru škole, zapošljavanju i slično.

BONUS VIDEO - SOLARNA VODA ZA PROČIŠĆAVANjE ORGANIZMA: Evo kako se pravi