TROMBOFOLIJA ČESTO DOVODI DO POBAČAJA: Obavezne analize za žene koje su imale tri ili više ranih gubitaka ploda
ŽENE koje su imale tri i više ranih pobačaja, pre 12. nedelje trudnoće, ili jedan kasniji koji se definiše kao gubitak ploda posle 20. nedelje, trebalo bi da se upute na testove na trombofiliju. Znaci da bi trebalo da se posumnja na povećanu sklonost ka zgrušavanju krvi su i pojava tromboze u toku trudnoće ili nakon porođaja. I kad je rezultat testova pozitivan, rešenja ima.
Iskustva sa primenom antikoagulantne terapije pokazuju da se kod pravovremeno postavljene dijagnoze trombofilije i primene adekvatne terapije u velikom broju slučajeva može očekivati da se trudnoća uspešno iznese.
Doktorka Mirjana Kovač, viši naučni saradnik Medicinskog fakulteta u Beogradu i specijalista transfuziologije i hematologije Instituta za transfuziju krvi Srbije, kaže da se trombofilija definiše kao urođeni ili stečeni poremećaj hemostaze koji doprinosi povećanom riziku za razvoj tromboze:
- Ovaj poremećaj može da bude povezan sa rizikom za nastanak komplikacija same trudnoće ili sa rizikom za razvoj venskog tromboembolizma u trudnoći, ali to nije razlog da ne dođe do začeća. Dakle, ako žena ima trombofiliju onda se rizik za pojavu tromboze značajno uvećava. S druge strane, zbog prisutne trombofilije može doći do promena na nivou placentarne cirkulacije, koje uslovljavaju pojavu ishemijskih promena na nivou placentarnih krvnih sudova, što dovodi do slabije opskrbljenosti ploda svim potrebnim hranljivim materijama. To je razlog za gubitak trudnoće, zaostajanja u rastu i razvoju ploda, preeklampsije ili razdvajanja placente.
Urođene trombofilije nastaju kao genetski određeni poremećaji, dok su stečene posledica antifosfolipidnog sindroma.
- U krvi pacijenata sa antifosfolipidnim sindromom mogu da se pronađu razna antitela na molekule koje zovemo fosfolipidi - kaže dr Kovač. - Ako se radi o primarnom antifosfolipidnom sindromu, on obično nastaje kod do tad zdravih žena koje nemaju nijedan problem osim ponavljanih gubitaka trudnoće. U tom slučaju se u toku testiranja mogu otkriti dve vrste antitela, lupus antikoagulans (LA) koji se otkriva koagulacionom metodom i dve vrste antitela antikardiolipinska i beta 2 glikoprotein -1 antitela u IgM I IgG klasi koje se otkrivaju metodom ELISA testiranja.
Doktorka kaže da ova antitela dovode do komplikacija trudnoće ometajući aktivnost važnog regulatora placentarnog sistema kao što je anexin 5, koji ima zaštitnu ulogu za fetus. Dodatno, mogu da uslove i pojačanu aktivaciju trombocita, što opet uslovljava promene na nivou cirkulacije u placenti.
Kada se ustanovi trombofilija kod žena sa prethodnim komplikacijama trudnoće treba da postoji individualan terapijski pristup u zavisnosti od tipa komplikacija u prethodnim trudnoćama i tipa utvrđene trombofilije, navodi naša sagovornica:
- U slučaju dijagnoze prisutnog antifosfolipidnog sindroma u trudnoći se primenjuje kombinacija antikoagulantne terapije primenom heparina male molekulske mase u kombinaciji sa malim dozama acetilsalicine kisline - objašnjava dr Kovač. - Kod urođenih trombofilija dolazi u obzir primena antikoagulantne terapije u profilaktičkim dozama, a kad je u pitanju najteža trombofilija, nedostatak antitrombina, uz heparin male molekulske mase potrebno je uvesti i supstituciju sa koncentratom antitrombina.
Testovi
PALETA dijagnostike za utvrđivanje trombofilije podrazumeva određivanje koagulacionih testova kao što su određivanje biološke aktivnosti antitrombina, proteina C i proteina S, testa rezistencije na APC i određivanje LA. Kao dopunski testovi rade se PSR analize za dokazivanje mutacija F V Leiden i protrombin G20210A, kao i elisa testovi za dokazivanje ACA I beta 2 GPI-1 antitela u IgM I IgG klasi.
Doktorka navodi da se antikoagulantna terapija uključuje u ranoj trudnoći, i traje do kraja trudnoće i uglavnom kod najvećeg broja žena još četiri do šest nedelja posle porođaja. Ukoliko je trudnica imala prethodne tromboze, sa terapijom se nastavlja prevođenjem sa heparina na oralnu antikoagulantnu terapiju, koja je primenjivana i pre trudnoće.
Efektivnost primenjene terapije zavisi od tipa poremećaja.
- Ukoliko se radi o genetski određenoj trombofiliji efektivnost terapije je iznad 90 procenata, kod antifosfolipidnog sindroma od 70 do 80 odsto, dok je kod deficita antitrombina značajno niža, posebno ako se ne utvrdi tip deficitantitrombina i na vreme ne počne sa primenom supstitucione terapije - kaže dr Kovač.