INTERVJU DOKTOR PETAR ĐURIĆ: Kada bole bubrezi propadaju svi organi, a prvo strada srce!
KADA obole bubrezi, narušava se zdravlje kompletnog organizma. Oslabljena funkcija ovog parnog organa uzrokuje oboljenje srca, koštano-zglobnog sistema, digestivnog trakta, remeti i lučenje određenih hormona, sintezu ključnih vitamina i dovodi do dizbalansa minerala. Kako bolest napreduje, javljaju se promene na koži, nesanica, zamor, loša uhranjenost, anksioznost i depresija.
FOTO: Arhiva novosti
Doktor Petar Đurić, nefrolog Kliničko-bolničkog centra "Zvezdara" u intervjuu, za "Novosti", kaže da se kardiovaskularne bolesti, kao prateće javljaju već od ranih stadijuma hronične bolesti bubrega:
- S toga je rano prepoznavanje i lečenje srčanih bolesti ključan deo strategije lečenja hroničnih bubrežnih bolesnika. Bitno je da istaknem da problemi sa srcem kod obolelih od bubrega mogu da budu provocirani i time što pacijenti puše, imaju visok krvni pritisak, poremećaj masti i insulinsku rezistenciju. Međutim, neretko su kardiovaskularne bolesti kod obolelih od bolesti bubrega direktna posledica hroničnog stanja upale, oksidativnog stresa, endotelne disfunkcije, kardiovaskularnih kalcifikacija, poremećaja metabolizma minerala i crevne disbioze.
Zašto bolesni bubrezi tako negativno utiču na srce?
- Rad srca i bubrega je blisko povezan, kako u novonastalim, tako i u hroničnim oboljenjima. S obzirom na to da hronična bolest bubrega uzrokuje nakupljanje brojnih toksičnih produkata u krvi, često dovodi do postojanja i viška vode u organizmu, takvo stanje vodi ka remodelovanju srca i nastanku zadebljanja zida leve komore, potom ožiljavanju i smanjenju kapilarne mreže srčanog mišića. U stručnoj literaturi se to često naziva i uremijska kardiomiopatija i prisutna je kod oko 80 odsto pacijenata lečenih hemodijalizom. To je i glavni uzrok njihovog fatalnog ishoda.
U petom stadijumu - dijaliza
Na osnovu čega se postavlja dijagnoza hronične bolesti bubrega?
- Hronična bolest bubrega se definiše kao oštećenje bubrega koje traje duže od tri meseca, bez obzira na to koja je bolest dovela do oštećenja. Parametri na osnovu kojih procenjujemo bubrežnu funkciju su nivo serumskog kreatinina, pol, rasa i starost. Hroničnu bolest bubrega delimo u pet stadijuma. Najteži je peti, kada obično započinjemo lečenje sa nekom od metoda zamene bubrežne funkcije, dijalizama ili transplantacijom bubrega.
Šta se dešava sa progresijom hronične bolesti bubrega?
- Jedna od komplikacija je i pojava anemije. Jer, narušena funkcija bubrega dovodi do nedostatka jednog hormona, koji se sintetiše najvećim delom u bubrezima, a manje u jetri, a koji doprinosi nastanku crvenih krvnih zrnaca. Posledice ove vrste anemije su smanjenje tolerancije na napor, radne sposobnosti, saznajnih mogućnosti, seksualne disfunkcije. Potom dolazi i do poremećaja sna i depresije. Tokom evolucije hronične bolesti bubrega javlja se i poremećaj metabolizma minerala, što se ispoljava smanjenjem serumskog kalcijuma, porastom serumskih fosfata, poremećenim lučenjem paratireoidnog hormona i smanjenim stvaranjem aktivne forme vitamina D. Posledice se najviše ogledaju na koštano-zglobnom sistemu.
Mogu li takve posledice da se spreče?
- Postoje biološki lekovi, dostupni i kod nas, i postoji mogućnost njihovog davanja pacijentima sa određenim stepenom bubrežne slabosti, kao i sa određenom težinom anemije. U našoj zemlji dostupni su i lekovi - vezivači na bazi kalcijuma. Međutim, oni nose rizik od pojave vankoštanih kalcifikacija. Ima i lekova - nekalcijumskih vezivača fosfata, ali oni još uvek nisu dostupni na teret zdravstvenog osiguranja. Takođe, primena vitamina D je značajna u ranim fazama povećanog lučenja paratireoidnog hormona. Njegova upotreba, takođe zahteva oprez, jer može da dovede do prekomerne apsorpcije fosfata iz creva, kao i do prekomernog smanjenja lučenja paratireoidne žlezde i adinamične bolesti kostiju. U skorije vreme u upotrebi su i selektivni metaboliti vitamina D, koji se vezuju za samu paratireoidnu žlezdu, a manje za receptore u digestivnom traktu, pa je rizik od hiperkalcemije manji.
Kako bolest bubrega utiče na organe za varenje?
- Poremećaji digestivnog trakta su veoma česti u hroničnoj bolesti bubrega i mogu da budu prvi znak odmakle bolesti, a nekada nije bilo ni retko da se odmakla bolest bubrega otkrije na gastroenterološkom odeljenju. Svi delovi digestivnog trakta su skloni obolevanju tokom hronične bolesti bubrega. Čir i upala sluzokože želuca danas se ređe viđaju kod hronične bubrežne slabosti nego nekad. Razlog je blagovremeno lečenje otkazivanja rada bubrega i bolje dijalize. I sad se, međutim, često javljaju i čirevi, koji su u odnosu na opštu populaciju češće višestruki, kao što je i učestalost krvarenja češća u odnosu na opštu populaciju. Zatvor je takođe česta komplikacija, naročito kod dijaliznih bolesnika.
Aneurizme u glavi
Kako oboleli bubrezi deluju na krvne sudove?
- Tako što 16 odsto pacijenata sa policističnim bubrezima imaju aneurizme na krvnim sudovima glave. Osim ovih, pacijenti sa policističnom bolešću bubrega mogu da imaju i druge vaskularne abnormalnosti, kao što je disekcija grudne aorte, aneurizme srčanih arterija ili okluzije i arterija i vena oka.
Da li se ovaj negativan uticaj na digestivni trakt odražava i na poremećaje u ishrani?
- Naravno. Učestali su pacijenti sa odmaklim stadijumima bubrežne bolesti loše uhranjeni, što je, takođe, uzrok nepovoljnog ishoda ovih bolesnika. Jer, i dijeta sa smanjenim unosom proteina, koja se primenjuje za usporenje napredovanja bubrežne bolesti, ali bez supstitucije ketoanalozima, može dovesti do malnutricije (loše uhranjenosti).
Kada pacijenti koji pate od bolesti bubrega počinju da se suočavaju sa neurološkim i mentalnim problemima?
- Što lečenje dijalizom duže traje, to su neurološke komplikacije češće i izraženije, ali se neurološka oboljenja javljaju i pre otpočinjanja dijalize. Jedna od njih je i uremijska encefalopatija koja je dominantno posledica nakupljanja toksina u krvi. Najčešći mentalni poremećaji koji pogađaju ove pacijente su anksioznost, nesanica, depresija i sklonost suicidu, poremećena memorijska sposobnost, a u najtežim slučajevima psihoza, delirijum i koma. Takođe, česta je i periferna polineuropatija koja se manifestuje bolom i trncima u nogama i rukama, a nekad se dešava i pad stopala.