PROFESOR DR NIKOLA VOJVODIĆ: Epileptični napad preti svakom čoveku

Dosadašnja iskustva pokazuju da će oko pet odsto ljudi tokom života imati bar jedan epileptičan napad.

Profesor dr Nikola Vojvodić iz Centra za epilepsije, Klinike za neurologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, u intervjuu za "Novosti" kaže da epileptični napad uvek nastaje kao posledica prolaznog poremećaja moždane funkcije izazvane preteranim i nenormalnim električnim pražnjenjem neurona u moždanoj kori:

- Svaki čovek, bez obzira na pol, uzrast ili rasu, može pod određenim okolnostima da dobije epileptični napad. Na svu sreću, većina ljudi ne dobija epileptične napade pod uobičajenim okolnostima. Ono po čemu se ljudi međusobno razlikuju jeste koliko jak bi trebalo da bude neki nadražaj da bi se izazvao epileptični napad. To se zove prag nadražaja i predstavlja konstitucionalnu osobinu koja je strogo individualna i jedinstvena. Pojava epileptičnih napada je najčešća kod male dece ili kod ljudi starijih od 60 godina, zbog izloženosti njihovog mozga različitim faktorima koji mogu "sniziti" prag nadražaja.

* Mnogi su ubeđeni da epileptičan napad prati izlazak beličaste pene na usta. Da li je uvek tako?

- Pojava preteranog lučenja pljuvačke tokom napada ili "pene" na ustima, kako to ljudi obično nazivaju, i/ili umokravanje tokom napada nisu ekskluzivni znaci epileptičkog napada i njihov izostanak nema dijagnostički značaj. Ovo posebno ističem zbog toga što ljudi često upravo pojavu ili izostanak ovih fenomena, pogrešno koriste kao argument za to da li neki događaj treba okarakterisati kao epileptični napad ili ne.

* Koji su znaci epileptičnog napada?

- Simptomi i znaci epileptičkog napada zavise od dela i veličine moždane kore koja je zahvaćena električnim pražnjenjem. Ukoliko je taj deo mali, simptomi mogu biti veoma blagi i gotovo neprimetni za okolinu, a pacijent im često ne pridaje dovoljno pažnje ili ih pogrešno tumači. Radi se isključivo o subjektivnom doživljajaju, na primer osećaju mučnine, vrtoglavice, fenomenu već viđenog..., koji nazivamo aurom. Kako se napad širi i zahvata sve veći deo mozga, simptomi postaju ozbiljniji i može doći najpre do pomućenja svesti, koje bolesnici često opisiju kao "prekid filma", uz pojavu automatskih oblika ponašanja, a potom i do pada sa pojavom grčeva ekstremiteta, često u kliničkom žargonu poznatom kao "veliki napad". Neki simptomi napada su specifičniji, pa se lakše prepoznaju i tumače kao epileptilčni. To su grčevi svih ekstremiteta praćeni modrilom lica i ugrizom jezika, pojava napada u spavanju, produženo stanje zbunjenosti posle napada ili izraziti umor i pospanost, povrede kao što su iščašenje ramena ili opekotine.

* Šta sve može da bude uzrok epileptičnog napada, a da nije reč o epilepsiji?

- Epileptični napad ne mora uvek da bude posledica hroničnog oštećenja moždane kore. On može da nastane i kao rezultat delovanja nekog provokacionog faktora. Najčešći provokacioni faktori su alkoholni delirijum, nagla obustava nekih lekova, pad šećera u krvi, pad nivoa natrijuma, zloupotreba narkotika, uzimanje pojedinih lekova... Drugi razlog za pojavu napada kod ljudi koji inače nemaju epilepsiju jeste naglo nastalo oštećenja mozga usled nekih bolesti kao što su na primer moždani udar, povreda glave ili zapaljenje mozga. U akutnoj fazi ovih bolesti, pacijenti mogu dobiti epileptični napad, što ne znači automatski da će oni kasnije imati epilepsiju. Ovakve napade nazivamo akutni simptomatski napadi. Iako je rizik od pojave kasnijih napada kod ovih bolesnika mali, tačnije oko 30 odsto, njihov medicinski značaj se ogleda u činjenici da su osobe sa akutnim lezijama mozga i pojavom epileptičnih napada u visokom riziku od smrtnog ishoda u prvih 30 dana nakon napada.

* Kod kog procenta od onih koji su iskusili epileptički napad je u stvari to zaista uzrokovano epilepsijom?

- Zbrinjavanje i dijagnostika osoba koje su imale prvi epileptični napad je relativno česta situacija u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Ukoliko se posle jednog takvog događaja pacijent obrati za medicinsku pomoć, lekar mora da odredi potencijalni uzrok (hroničnu leziju mozga, postojeću bolest ili provokacioni faktor) i da donese odluku o tome da li je i koja terapija potrebna. Iz ličnog iskustva tvrdim da je mnogo osoba koje su se obratile lekaru zbog prvog epileptičnog napada, imalo ranije jednu ili više epileptičnih epizoda i da su one zapravo imale neprepoznatu hroničnu epilepsiju. Nije neobično da se pacijenti obrate lekaru tek posle prvog "velikog napada", a da prethodno nisu pridavali značaj pojavi jutarnjih trzaja, ugrizima jezika u toku spavanja, kratkotrajnim "prekidima filma", fenomenima "već viđenog" ili iznenadnim stomačnim senzacijama sa migracijom ka sredogruđu. Zato je važno da se pažljivim uzimanjem anamneze i postavljanjem ciljanih pitanja uz korišćenje adekvatnog rečnika, identifikuje ova kategorija bolesnika. Verovali ili ne, oko dve trećine bolesnika koji nam dođu sa žalbom da su imali prvi napad u stvari ima epilepsiju koja se proteže godinama unazad, a koju niko do tog trenutka nije prepoznao.

* Da li se epilepsija uspešno leči?

- Najvažniji i najjednostavniji vid lečenja epilepsije jeste dugotrajna primena antiepileptičkih lekova, sa ciljem da se spreči ponavljanje napada. Kod oko 65 odsto bolesnika uz redovnu upotrebu lekova ovaj cilj je dostižan. Dugo postoji mit, koji često čujemo u praksi od bolesnika ili lekara drugih specijalnosti, o tome da se lek može ukinuti posle jedne, dve ili tri godine uzimanja, ukoliko se pacijent oseća dobro i nema napade. To jednostavno nije tačno jer epilepsija nije zapaljenje ili infekcija. U svim onim situacijama gde je kao uzrok epileptičnih napada identifikovano postojanje hronične lezije mozga, potreba za uzimanjem lekova je doživotna. U situacijama gde nije utvrđeno postojanje morfološke promene na mozgu, lek je neophodno uzimati bar pet do deset godina i ukoliko u tom period nije bilo napada, a pacijent insistira, može se pokušati sa ukidanjem lekova uz upozorenje da oko 30% odsto bolesnika dobije napad unutar dve do pet godina od ukidanja lekova.

HIRURGIJA

* Šta je sa onim pacijentima koji uprkos redovnom uzimanju lekova i dalje imaju napade?

- Takvim pacijentima se može ponuditi mogućnost hirurškog lečenja epilepsije. Kako bi uspeh operativnog lečenja bio potpun, neophodno je resektivnom hirurškom tehnikom ukloniti deo mozga koji je odgovoran za inicijaciju epileptičkih napada. Taj deo mozga (moždane kore) naziva se epileptogena zona i potrebno ga je ukloniti uz maksimalnu poštedu onih delova mozga koji su odgovorni za neku važnu funkciju - govor, pamćenje, motorika. Onim pacijentima sa farmakorezistentnom epilepsijom koji ne ispunjavaju uslove za bezbedno i potpuno hirurško uklanjanje epileptogene zone, mogu se ponuditi metode palijativnog lečenja sa ciljem da se težina i učestalost njihovih napada donekle ublaži. Jedna od tih metoda koja se primenjuje i kod nas, jeste stimulacija vagusnog nerva.