PORAZ

I ova neformalna ravan, o kojoj značajnije od društvene zajednice odlučuje psihološka struktura i karakterni sklop razvlašćenog političara, veoma je važna. Ona ukazuje na mogućnost da osećanje lične frustracije onog ko „ne ume da ode“ postane uzrok potencijalno opasnog društvenog naboja i posledica kadrih da ugroze stabilnost ne samo prilika na političkoj sceni.

U slučaju Mila Đukanovića, doskoro nedodirljivog vladara Crne Gore, politički poraz i gubljenje apsolutne moći upravo prerasta u javnu demonstraciju arhetipske – simboličke slike gubitništva, karakternog loma i nesposobnosti suočavanja s političkim porazom. Lična drama crnogorskog despota (čija životna odiseja svedoči o političkom konvertitstvu, nedoslednosti, ideološkom i kulturnom preveravanju bez premca), najavljuje i moguću opasnost za crnogorsku državu izmučenu unutrašnjim podelama.

Đukanovićev nastup na Vanrednom kongresu Demokratske partije socijalista (DPS), održanom 24. januara u Podgorici, nije ostavio nedoumice: ako je u pojedinim momentima posle avgustovskih parlamentarnih izbora izgledalo da će Milo umeti da se nosi sa svojom političkom sudbinom i da će smoći snage za gospodstveno povlačenje, uz pokazivanje volje drugačije od poznate grčevite i besramne vlastoljubivosti, sada je on to energično demantovao.

U svom ekspozeu pred članovima stranke koja je tokom minule tri decenije „čvrstorukaški“ vladala Crnom Gorom, Đukanović se posebno obrušio na državu Srbiju („ugrožava suverenitet svojih susjeda po istom receptu iz 90-ih“) i Srpsku pravoslavnu crkvu („alatku malignog uticaja na evropske vrijednosti“).

Đukanović je tom prilikom bio jasan: „Navodno, Srbi u regionu su ugroženi pa im treba zaštita Srbije. Kojom ta država u stvari ugrožava suverenitet svojih susjeda. Ovog puta na politički teren u Crnoj Gori brutalno je uvedena i SPC. Kao dokazano najopakiji instrument velikosrpskog nacionalizma, podstrekač, jatak i advokat najmonstruoznijeg genocida u Evropi novog doba.“

Ima li osećanje poraženosti pravo na osvetničko bulažnjenje na granici smislenog diskursa? Navedenim „argumentima“, koji su u delu medija već označeni kao „Milov antisrpski delirijum“, dojučerašnji neprikosnoveni vlastodržac produbio je predstavu o sunovratu moći koji, udružen s pohlepom za vlašću, vodi ljudskom brodolomu, govoru mržnje i klevetanju. Teško da ima smisla osvrtati se na izopačenim rasuđivanjem oblikovane tvrdnje, koje crkvu naroda koji je sam bio žrtva strašnog vekovnog genocida optužuju za isti zločin. Prilike su nažalost takve da je važno ove reči trezveno promisliti. Najpre, tu je razlog koji potvrđuje da je govornik „u delirijumu“ zadobio pažnju u agitovanju za svoju čudovišnu idejnu platformu: posle otrovnih reči pozdravljen je bez zadrške od strane „cijenjenog publikuma“ i na istom skupu jednoglasno izabran za predsednika DPS. Prisutnih 580 duša saslušalo je bez reči osude Đukanovićev mesijanski poučak. Ni nagoveštaja volje za otrežnjenjem od pijanstva mržnje!

Podgorički mrziteljski pir pažnju zaslužuje i kao nastavak aktuelne zapadnobalkanske antisrpske histerije u kojoj zamajaca retko kada zafali, a ovog puta joj je uvodne taktove, dva dana ranije, dao Bakir Izetbegović. U ulozi antropologa, poznavaoca etnologije i psihijatrije, političar koga kodirano oslovljavaju s „Alijin sin“, u prošli petak na Federalnoj BiH televiziji, ne trepnuvši, reče: „Srbi su loš narod.“ „Kažu: nema loših naroda, ima samo loših rukovodstava. Nisam siguran!“, vajka se umno Alijin naslednik. Uvek spreman na divan „o lošim narodima i lošim crkvama“, u kojem isključivo cilja jedan narod i jednu crkvu, on je tako iz Sarajeva u Podgoricu poslao štafetu sa čitkom adresom stvarnog primaoca ovih mračnih poruka.

Videsmo, Bakirovu „ideju“ znalački je razradio čovek koji – koliko se može razumeti iz dokumentovanih činjenica njegove biografije – bar u polovini svog života nije imao dilemu da je i Srbin i Crnogorac. Balkanski dvojac nije usamljen, pridružuju mu se redovno i drugi izvođači, prema potrebi angažman se osnaži, pojačaju se solo deonice, plati raskošna rasveta i rekviziti, pa predstava računa na sve veći auditorijum.

Za razumevanje ove situacije važno je znati da nijednom od pomenutih aktera ne pripada autorsko pravo za zlokobne monologe koje recituju. Mnogo je naznaka da su oni samo reproduktivci, s manje ili više dara i lične pogane strasti, a da je tvorac najvećeg dela antisrpskih „partitura“ po prilici nevidljiv, nešto kao stelt inspirator velike igre s narodima i njihovim liderima. Snalaženju u ovim sunovratnim prilikama pomaže i podsećanje na preteče savremenih (poznatih) inspiratora antisrpskog galimatijasa. Među zamršenim i gustim tragovima jedan važan vodi ka modernom pra-praučitelju sadašnjeg koncepta o „zlom pravoslavlju i lošim Srbima“, a ukazuje na ideološko ozračje sredine prošlog veka, posebno na matrice prekoatlantskog poratnog duha vremena.

U domaćoj publicistici u tom smislu se pominje „Direktiva Službe bezbednosti Sjedinjenih Država broj 20/1 od 18. avgusta 1948“, popularno imenovana kao Doktrina američke borbe protiv Istoka, čiji je autor Alan Dals, direktor CIA od 1953. do 1961. godine. Upućeni tvrde da je Dalsova „’strategija’ duboko zacrtana i u današnju američku politiku prema Srbiji“, i Slovenima uopšte.

U nehrišćanskom sočinjeniju ovog mozga CIA kaže se: „Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. (…) Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. (…) Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi…“

Da li je slučajno što se danas na našem životnom prostoru toliko toga poklapa s duhom Dalsovog zaveštanja? Evo još bisera: „U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered. Mi ćemo naći istomišljenike, svoje saveznike i pomoćnike u njihovoj domovini. Malo-pomalo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju pogibije svih pravoslavnih Slovena, i konačno, nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest.“

Kada nam se učini da u delovanju i govoru pojedinih ovdašnjih političara sada prepoznajemo oživotvorenje strateških planova A. Dalsa, izvesno je da ne smemo zaključiti da je samo reč o pojedinačnom i ličnom moralnom sunovratu. Poraz je bez sumnje i naš – kolektivni. Ne bi naime bio ni pojedinačno moguć da je bilo hrabrosti, snage i istrajnosti u kolektivnom društvenom suočavanju sa stvarnošću namernom da nam „ugasi nacionalnu svest“ i upriliči svestranu „tragediju pogibije“. Strategija neprijatelja srećom nije potpuno uspela. U vremenu koje je pred nama biće moguće učiniti je još manje delotvornom. Ta moć definitivno jeste u našim rukama! (S)lom političara o kojem je ovde bilo reči to uverenje pojačava.