HODIO PUTEM I BESPUĆEM: Nikšićani se oprostili od Vita Lekića, simbola grada

Tražio je spas kod dobrih ljudi, pio ljutu, mezio priče i stihove - jetko, toplo, zanimljivo... Bio je boem najfinijeg nerva. Uvažavan i cenjen, svuda rado viđen. Hodio je od Nikšića do rodne Andrijevice putem i bespućem, umirivao tako nomada u sebi. Prijatelj kafedžija, usmenih pripovedača, šahista, slikara, vajara, rezervnih vojnih starešina, tumač života u razgovorima s vrsnim intelektualcima, kojih u Nikšiću nikada nije nedostajalo. Čovek u čijem društvu su kafanski časovi neosetno tekli, dočekujući zore u društvu dragih prijatelja u zadimljenim prostorijama, prevrnutim šahovskim figurama po stolovima, iscrtanim hartijama...

Čaša iz koje ovaj meraklija više nikada neće povući cug stoji kraj njegove slike u prostoriji Rezervnih vojnih starešina Nikšića, i to kod predsednika Branka Pavića. I danas, kada tu svrate njegovi prijatelji, otvore duge priče, sećanja na Vita, zgode i nezgode, popije se i nazdravi čoveku koji, iako nije rođen u Nikšiću, postao simbol ovog grada.

- Uvek kada ovde uđem uspem čašu rakije meni i Vitu. Nazdravimo jedan drugom, proćakulamo malo, prekorima ga što je otišao bez pozdrava. Ovo ovde je bio njegov drugi dom. Uvek rado viđen. Unosio je vedrinu. Eh, samo kad se setim koliko smo kao noćobdije ispijali čaša i flaša. Ma kakvi, okean bi nam bio mali. Dva Vita - Nikolić i Lekić, napravili su Nikšić mitskim gradom. Da, stvarno tako mislim - priča Pavić. - Nadam se da će generacije Nikšićana naći mesta za našeg Vita, možda neka ulica, škola ili šahovski klub ponese njegovo ime. O Vitu će se tek pričati.

VITOV odlazak osiromašio je još jednog njegovog prijatelja i drugara. Publicista Vojo Mijušković kaže:

- Postoje ljudi što na riznicu liče. Spolja - tiha, nenametljiva pojavnost, unutra - pravo bogatstvo. Samo, dopri unutra, majkoviću! Još ne sretoh raskošniju, a "sebičniju" slikarevu ruku, od njegove. Ne odvaja se od olovke, sem kad se rukuje ili drži čašu. Minijature - crteži, portreti, pejzaži, razne impresione varijacije, samo njemu znane mini-kompozicije. A tek raznorazni krasopisi, ilustracije, iluminacije... Podseti na slavne majstore crkvenih knjiga. Na običnim papirima - papirićima, najčešće, na raznim podlogama, čak i na običnoj salveti. I uvek je to vredan umetnički rad - oslikava rečima Vitov portret Mijušković. - Fascinantan crtač. Raskošna mašta. Fotografska fiksacija detalja i linija. Kao kod Dimitrija Popovića ili Ratka Šoća. I posle svega, ni jednom svom radu nije dozvolio da postane "veliki", da izađe u kulturnu i građansku javnost?!

JOŠ jedan od simbola grada, Milorad Mido Drekalović, dugogodišnji predsednik Crvenog krsta Nikšića, delio je dobro i zlo sa Vitom.

- Svi koji su ga poznavali, znaju da je iz njegovih očiju uvek izbijala neka čudna toplina za sve ljude, a decu posebno. Nije onda ni čudo što je čitav svoj radni vek proveo u školi "Olga Golović", kao izuzetan likovni pedagog, širokog obrazovanja, sa brojnim međunarodnim i domaćim priznanjima (za kojima nikad nije trčao) - kaže Drekalović. - Takav jedan čovek nije mogao da zaobiđe Crveni krst, koji mu je poslednjih trideset godina bio druga kuća. U Crvenom krstu opet rad sa mladima, a deca i omladina su ga bezgranično voleli, kako i ne bi, pa on je bio "čika Vito", onaj što lepo crta i još lepše piše. Iako rodom iz Andrijevice, Nikšić mu je bio sve, i kuća i dom, i luka spasa i sreća i na kraju usud, grad koji mu se nikada nije na pravi način odužio, a da on to nije ni tražio.

OPROŠTAJ U STIHOVIMA

OD Vita Lekića stihovima su se, u čitulji, oprostili njegovi drugari iz Društva "2. januar" i Rezervne vojne starešine Nikšića.

"Kada čovjek drag nekud ode

Dušom se tiha tuga budi.

Misli vječnoj istini vode -

Kako je malo dobrih ljudi

Treperi dragi lik, tiho, tiho,tiho sve tiše.

Magla se vlažna prikrada vidu.

Opet krenuše jesenje kiše.

A dobri ljudi - idu li idu."