ANDRIJA MANDIĆ: Pobeda demokratskih snaga u Nikšiću biće završni udarac u obaranju tiranije DPS-a!

Đukanović, dodaje on, ima strah od Srbije još od svoje političke izdaje.

- On je na vlast došao zahvaljujući podršci Beograda, da bi kasnije odustao od zajedništva i ravnopravnosti koja mu je nuđena, već je pronašao moćnu adresu koja mu je pružala veće mogućnosti za one radnje koje su njemu i njegovoj dvorskoj kamarili bile najvažnije, rekao je on u intervjuu za Borbu.

Mandić ističe i da je prijatelj sa Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom dugi niz godina, “a naše dve stranke su partnerske političke organizacije koje imaju veoma slična programska i ideološka određenja”.

- I šta je prirodnije nego da dve srpske stranke koje su vladajuće u Srbiji i Crnoj Gori sarađuju, navodi on.

Šta bi trebao da bude osnovni cilj i zadatak nove vlade, šta kao političar prepoznajete da je glavna želja građana?

Pravda i bolji život, pre svega. Država mora ostvariti institucionalnu stabilnost i snagu; ljudi moraju dobiti jednake šanse i pravo na pristojan život. Osnovni motiv izborne pobede bio je da se smeni DPS, a glavna karakteristika njihove vladavine bila je nepravda – u svim segmentima političkog života i na skoro svim nivoima upravljanja i odlučivanja. To je za rezultat imalo ogromnu krađu državne imovine, veliku korupciju u državnim organima, nepotizam, političku i nacionalnu diskriminaciju, sudsko – policijski progon neistomišljenika i na kraju kao vrhunac bezakonja i anticivilizacijskog ponašanja – udar na Crkvu.

Takav ambijent institucionalne nestabilnosti pogodovao je uništavanju ekonomskih dobara, devastaciji ekoloških i privrednih resursa, razaranju industrije i ogromni javni dug koji je dostigao iznos od 100 odsto BDP.  

Očekivanja građana s pravom su velika. Na onima koji su donosioci odluka i koji upravljaju narodnim novcem i državnim resursima je da opravdaju ta očekivanja.

Kako smo zapali u takav ćorsokak a da ranije nije došlo do nekih promena?  

Za žalosno stanje u kom se nalazi Crna Gora postoji više razloga. Prvi je naš ovdašnji mentalitetski problem što Crnogorci bezrezervno veruju glavarima sve dok su glavari, pa su pojedinci postali važniji od države, autoritet vlastodršca iznad autoriteta naroda, potčinjenost tiraniji važnija od intelektualnih, radnih i drugih sposobnosti.

Drugi, onaj o kome malo ko želi da govori je uticaj zapadnih ambasada na formiranje svake vlasti u poslednjih dvadeset pet godina. Nažalost, u ovoj zemlji postoji ne mali broj ljudi kojima je važnije šta će o njima reći i kako će ih oceniti činovnik iz neke rezidencije nego šta o njemu misle građani, komšije i sunarodnici. Baš takve osobe dominantno kreiraju javno mnjenje i ubeđuju običnog čoveka da je prirodno da se prave izbori koji su u interesu neke strane države a ne u interesu građana Crne Gore. Kada god čujete nekoga kako govori da mi treba da donesemo teške odluke, suprotne većinskoj narodnoj volji, znajte da taj radi za nekog drugoga a ne za narod.

I treći razlog je uticaj podzemlja i organzovanog kriminala na sve društvene tokove. Za razliku od nedozvoljenog uticaja ambasada i tišine koja vlada po tom pitanju ova tema je svakodnevno predmet javne polemike i sučeljavanja različitih stavova.

Kako onda to zaustaviti?

Narodu treba reći istinu. Ne znam da li mogu nešto promeniti ali sam obavezan kao predsednik NSD i jedan od osnivača DF da govorim istinu o svemu pa i uticaju ambasada na politički život Crne Gore.

Otvaranje ove teme i društveni dijalog koji treba povesti značajno bi pomogao svakom članu naše zajednice. Primećujem da mnogi, čak i oni koji se ne bave nekom javnom delatnošću, pokušavaju da izbjegnu ovu dosta neprijatnu priču. Nije lako posle zaklinjanja u suverenosti nezavisnost Crne Gore prihvatiti moguću ocenu da je volja ambasada iznada narodne volje i da ova zemlja nije nezavisna država.

Nekolike generacije naših političkih prethodnika stradale su u borbi protiv komunističkog režima koji je kažnjavao pojedinca za slobodno mišljenje i izneti stav. Komunistički sistem nije pobedio demokratiju ali se ova logika totalitarnog društva zadržala i danas kod mnogih a posebno je veliki problem što se tako ponašaju i oni koji se predstavljaju kao vodeći promoteri demokratskih principa i načela.

- Svima postaje jasnije zašto je DF bio uporan u nameri da smeni DPS i zašto je udar na DF bio tako intenzivan i beskrupolozan.

Deo javnosti tvrdi da se iza retorike o korenitim reformama sistema, krije namera DF da ostvari revanšizam nad DPS-om. Ako imamo u vidu razmere progona sa kojim se DF suočio, koliko su ovakve pretpostavke realne?

DF se direktno suprotstavio tiraniji DPS-a i više godina predvodio opoziciju u borbi za demokratiju. Nikada nismo pravili dilove sa režimom koji je nezavisnost ove zemlje predao stranim upravljačima. Upravo je ta doslednost omogućila našoj organizaciji da izvede prvu demokratsku smjenu vlasti i zato imamo posebnu odgovornost za budućnost Crne Gore.

Mi ne želimo da činimo DPS-u ono što su oni činili nama, jer bi time pogazili demokratske principe zbog kojih smo trpeli progon. Ali nećemo dozvoliti ni onima koji su svih ovih godina dilovali sa režimom ili bili važni činioci u piramidi Đukanovićeve vlasti, da nakon nedavnog napuštanja broda koji tone, a zbog potrebe da sakriju vlastitu prošlost ili zaštite pozicije stvarnih gospodara Crne Gore, unište DF.  

Danas, kada na svetlost dana izlaze dokazi o razmerama pljačke koju je DPS počinio, svima postaje jasnije zašto je DF bio uporan u nameri da smeni DPS i zašto je udar na DF bio tako intenzivan i beskrupolozan. A najvažnije je od svega – osloboditi ovu zemlju i sprovesti reforme suštinski i do kraja.

Ko je onda prijatelj, a ko nije Crne Gore?

Mi smo svi životno vezani za Crnu Goru, kako parlamentarna većina tako i opozicija. To je zemlja naših predaka, verujemo i naših potomaka i zato smo svi njeni, a i ona naša. Kada se pođe od te činjenice onda sve naše podele deluju mnogo manje i benignije. Čvrsto verujem da smo svi mi prijatelji Crne Gore. I da jedni nisu prvi izgovorili ovu tešku optužnicu protiv onih drugih nazivajući ih neprijateljima, možda bi, oni drugi optužili ove „patriote“ za istu stvar.

Mislim da od ovakvih odbrana nezavisnosti Crne Gore i traženja neprijatelja najviše koristi imaju stvarni gospodari ove države koji se nalaze u luksuznim rezidencijama i odakle izdaju naloge onima koji imaju zvučne funkcije, a šta su u stvari to oni najbolje znaju.

Dolazi vreme u kome ćemo morati svi mi koji volimo Crnu Goru, koliko god da smo različiti, da se ujedinimo i jedinom suverenu ove države narodu, vratimo njegovo pravo da upravlja ovom zemljom i da to nikad više ne radi neko sa strane ili iz podzemlja.

Đukanović u intervjuima za regionalne medije tvrdi da se Srbija “probila na međunarodnu scenu i postala važan evropski faktor, te da zbog toga regionu ponovo preti srpska hegemonija”?

Đukanović ima strah od Srbije još od svoje političke izdaje. On je na vlast došao zahvaljujući podršci Beograda, da bi kasnije odustao od zajedništva i ravnopravnosti koja mu je nuđena, već je pronašao moćnu adresu koja mu je pružala veće mogućnosti za one radnje koje su njemu i njegovoj dvorskoj kamarili bile najvažnije.

Bez griže savesti je platio ulaznicu u taj klub i postao otvoreni neprijatelj Srbije i srpskog naroda.

Pretpostavljam da su to od njega tražili novi gospodari koji su imali plan da vojnički, ekonomski i politički poraze srpski narod i razbiju zajedničku državu Srbije i Crne Gore. To što je pristao da bespogovorno služi moćnim adresama ne umanjuje njegovu odgovornost pred narodom i istorijom. Stvari su se u međuvremenu promenile i Srbija je danas postala lider regiona. Svi hoće sa Srbijom, a sa Milom Đukanovićem neće niko, čak ni oni čijim je interesima služio godinama. Retorika protiv Srbije danas pripada samo agresivnoj manjini i crnogorskim ekstremistima. Saradnja sa Srbijom ima odličnu perspektivu, a da je DF deo izvršne vlasti već bi ti odnosi bili dovedeni na onaj nivo koji zaslužuju ove dve zemlje.

U minulom periodu kada je u pitanju kritika DF-a, nije falilo ni teških optužbi od nekih medija na račun Vas lično. Sem toga, stalno se potenciraju politički odnosi NSD i Vas kao jednog od lidera srpskog naroda, sa Srbijom. Kakve su sličnosti a kakve razlike u demokratiji Srbije i Crne Gore?

Poistovećivanje Crne Gore i Srbije u tom smislu nije održivo. Crna Gora je tek ove godine prvi put u istoriji smenila vlast na izborima, dok se u Srbiji taj proces mnogo puta dešavao u prošlosti.

Srbija ima veliku demokratsku tradiciju i u vremenima knjaževine i kraljevine. Posle Francuske prva je država u Evropi koja je ukinula feudalizam, imala je u Karađorđevo vreme i Skupštinu i Vladu, imala mnogo puta neposredne izbore za Skupštinu, dobila prvi ustav 1835 godine, koji je više puta dopunjavala i menjala do 1914. godine. Njena intelektualna i kulturna elita obrazovala se na prestižnim evropskim univerzitetskim centrima tih vremena.

Ona se ponosi tom velikom tradicijom isto onako kao što mi s ponosom ističemo veliku vojničku slavu Crne Gore. Moramo biti realni i konstatovati da kao stalni vojnički logor nemamo baš neku demokratsku tradiciju i to je bilo prirodno jer kao teokratska i vojnička država naša unutrašnja organizacija je počivala na jasno uspostavljenoj hijerarhiji i vertikalno postavljenim linijama komandovanja, a ne na skupštinskim raspravama i preglasavanjima, javnim polemikama političara, univerzitetskih profesora, nadarenih ljudi i u konačnom izglasavanjima i obaranjima Vlada u skupštinskim salama, što je decenijama karakterisalo politički život u Srbiji.

Vama se posebno od „Vijesti“ spočitava političko partnerstvo sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i pokušava taj odnos SNS Srbije i NSD Crne Gore predstaviti kao veliku opasnost za Crnu Goru. Da li Crnoj Gori preti opasnost od toga?

Od tog bratskog i partnerskog odnosa Crna Gora i Srbija mogu imati samo koristi. Ja sam prijatelj sa Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom dugi niz godina, a naše dve stranke su partnerske političke organizacije koje imaju veoma slična programska i ideološka određenja.

I šta je prirodnije nego da dve srpske stranke koje su vladajuće u Srbiji i Crnoj Gori sarađuju. Kada se tome doda da je SNS najsnažnija vladajuća stranka u Srbiji, a NSD u Crnoj Gori, onda bi svaki drugačiji odnos osim bratskog i partnerskog bio na štetu našeg naroda i dve države. Ne čudi me što to smeta i nervira brojne antisrpske instalacije poput ovdašnjih Vijesti ali me brine sto ponekad žrtve takve kampanje usmerene dominantno protiv srpskog naroda postanu i neki naši sunarodnici.

Danas Vučiću u Srbiji ni najostrašćeniji protivnici ne mogu naći bilo kakvu ozbiljnu zamerku njegovoj ekonomskoj politici, a što se tiče nacionalne politike mislim da je veoma uspešna u odbrani KiM, jer Srbija u njegovo vreme dosledno stoji na pozicijama Rezolucije 1244 SB UN. O toj nacionalnoj politici imam još bolje mišljenje od kada sam registrovao da njegovi najstrožiji kritičari iz Crne Gore, koji su ga nazivali i izdajnikom Kosova, zbog nekolike fotelja u ovdašnjoj Vladi, ponovo priznaše Kosovo ili podržavaju tu politiku priznanja.

Što se tiče optužbi o zajedničkim poslovima Vučića i Mila Đukanovića, koje su dolazile uglavnom od kritičara Vučićeve nacionalne politike, verujem da je adekvatan odgovor na takve optužbe, ponudio sam predsednik Srbije, koji je kazao da oni koji tvrde da je postojala saradnja i nekakav biznis između njega i Đukanovića, sada kada su deo vlasti – imaju priliku to i da dokažu. U suprotnom, to ostaje u domenu jeftinog podmetanja i prljave propagande.

To što bi kolega Knežević i ja mogli da podstaknemo vlast i kompanije u Srbiji da ulažu u Crnu Goru može da bude samo dobro a ne loše.

Kako komentarišete izglasavanje Zakona o slobodi veroispovesti i ponašanje DPS u tom skupštinskom danu?

Dobro je što je parlamentarna većina, kad već vlada kalkuliše oko brojnih tema, pokazala zube bivšem režimu i što je pre par večeri izglasan Zakon o slobodi veroispovesti. To jedinstvo je isključivo zasluga iskazane želje da se odbrani naša SPC na koju je brutalno nasrnuo esktremizam koji, naročito poslednjih meseci, postaje dominantan politički izraz DPS.

Ta partija se, kroz postupak kopiranja LSCG Slavka Perovića, lagano pretvara u neku verziju LP Andrije Popovića i nesumnjivo je da klizi ka potpunoj marginalizaciji. Videli smo i da u tom jednom ekstremističkom delirijumu Duško Marković pozdravlja pristalice simbolom koji je devedesetih promovisao upravo Slavko Perović.

Svako ima pravo da ima svog uzora ali je u ovom slučaju taj izbor malo čudan, jer je Duško Marković, kao šef UDBE, teško progonio LSCG i Slavka Perovića baš zbog onoga što sada pokušavaju da baštine. Dakle, jedno totalno lutanje koje je Markoviću osmislila i nametnula ona ista ekipa medijskih tajkuna i reketaša koji su za potrebe UDBE rušili LSCG i Slavka Perovića. Nažalost, liberali su pali pod združenim udarcima režima Mila Đukanovića i njegovih medijskih i bankarskih partnera. DF je uspeo da ostane na nogama, i u sjajnom izbornom naletu smo oborili Đukanovićem režim. Sada posmatramo stare olinjale reketaše koji bez srama i zadrške guraju Markovićevo krilo DPS ka vlastitoj posluzi iz sadašnje vladajuće većine.

 Šta očekujete od izbora u Nikšiću?

Pobeda opozicije u Nikšiću je završni udarac u obaranju režima DPS. U Nikšiću će se odigrati ona poslednja,odlučna i konačna bitka protiv bivšeg režima. Koalicija Za budućnost Nikšića složno je krenula u kampanju sa verom u pobedu. Taj uspeh će ubrzati i proces demontaže sistema, koji je sada, iz nama nepoznatih razloga usporen i gotovo zakočen.

U posedu smo informacija da DPS pokušava raznim malverzacijama da obmane građane Nikšića, da su pokrenuti neki crni fondovi, da su u njihovu kampanju uključene određene kriminalne grupe… Dakle, sve ono što smo već gledali u režiji DPS, i zato će pobeda naše koalicije biti još značajnija, da se jednom za svagda okrenemo budućnosti i onome što od nas traže ne samo građani Nikšića nego čitave Crne Gore.

Zašto vlada ne dozvoli ambasadoru Srbije Vladimiru Božoviću da radi svoj posao?

To je čudno i zabrinjavajuće ponašanje. Božovića je proterao bivši režim zbog javno izgovorene reči i pogleda na našu prošlost onako kako smo svi učili u školama u Crnoj Gori. Prošla vlast koja nije krila svoje antisrpstvo, postupila je očekivano i u skladu sa lažnim istorijskim revizionizmom koji pokušava čak i nasilno nametnuti.

Proterivanje ambasadora Božovića bio je očajnički potez bivšeg režima, koji je u sebi osim besa i nemoći sublimirao politiku koju je ta vlast vodila gotovo dve decenije – da se po svaku cenu naškodi Srbiji i srpskom narodu.

Međutim, isto toliko čudi neodlučnost aktuelne vlade koja, umesto da je već dozvolila povratak ambasadora u CG, kao da izmišlja razloge da to ne učini i svesno odugovlači da povuče taj potez. Ovakvim postupcima ne rešavaju problem nego samo navlače na sebe dodatnu sumnju za neku vrstu dilovanja i dogovora sa bivšim režimom na nekoj vrsti nove antisrpske platforme.

(Borba)