“OTROVNE I BESRAMNE INSINUACIJE”: Otac Radomir Nikčević o skandaloznim izjavama Mila Đukanovića

On je Srpsku pravoslavnu crkvu stavio na optuženičku klupu „u svojevrsnom televizijskom „veleizdajničkom procesu", u kome su on i njegova „montenegrinska" ideologija bili ujedno i tužilac i presuditelj ovoj najstarijoj i najdobrotvornijoj ustanovi našega naroda."

-Masovno prisustvovanje sahranama, pogotovu znamenitih ljudi, običaj je Crnogoraca, koji su ostavljali i najsprešnije poslove, kada je trebalo ići na „pokajanje" i pogreb. Istorija ne pamti da se u Crnoj Gori ikada desilo da, kada se upokoji neki vladika naše Svete Crkve, ako ne računamo vreme bogobornog komunizma i ateizma, u njegovoj sahrani sa najvećim strahopoštovanjem, pored sveštenstva i naroda, nisu uzeli učešća i najviši crnogorski glavari. Prvi put se ovog 2020. leta Gospodnjeg dogodilo da jedan od najviših državnih glavara, sam predsednik Republike Crne Gore, Milo Đukanović, iako ničim nije bio sprečen, ne dođe da oda posljednju počast blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju. Pokušaj da se ovakav amoralan gest prema jednom od najvećih arhijereja naše Crkve, sa kojim se po službenoj dužnosti često sretao i sa kojim je redovno komunicirao tokom svih trideset godina svoje vladavine, opravda rečima da je SPC poslao telegram saučešća te da je slanje telegrama „dovoljna mera njegovog odnosa" prema pokojniku, ružan je do krajnosti. I kao što je svojim nedolaskom na sahranu nastojao da omalovaži blaženopočivšeg Mitropolita i verujući narod, tako se na četrdeseti dan od mitropolitovog upokojenja, predsednik Crne Gore grozničavo potrudio da nam se naruga i „počasti" nas novim napadima - poručuje Nikčević.

Prema njegovim rečima, “Srpska Pravoslavna Crkva oklevetana je i optužena da, u samo Milu Đukanoviću znanim „ključnim nacionalističkim dokumentima kojima se promoviše ideja Velike Srbije", tobože figurira kao „jedan od stubova takvog projekta, zadužena da promoviše srpski nacionalni i verski identitet na prostorima izvan Srbije" i da vrši „agresivno posrbljavanje Crne Gore i potiranje njenog verskog, državnog i nacionalnog identiteta". I da je, navodno, nakon ukidanja crnogorske državne samostalnosti 1918. g, SPC prevratnički zamenila tobožnju „autokefalnu Crnogorsku crkvu", koja je, po ubeđenju neznavenih, navodno bila i ostala „neupitna tekovina" svake „crnogorske državne nezavisnosti" i na čijoj obnovi predsednik od početka strpljivo radi, nailazeći na „agresivnu opstrukciju" pripadnika naše Crkve“.

Otac Radomir dodaje da, “nastupajući sa pozicije nekoga ko je Srpskoj Crkvi apsolutistički velikodušno „pružao šanse" i, veli, pokazivao strpljenje i toleranciju prema njenim „zastranjenjima", predsednik Đukanović je za našu Svetu Crkvu bestidno izjavio da je izvor „kancerogenih uticaja u crnogorskom društvu", budući da, sa jedne strane, odbija da se pokori ćudi države i „registruje, kao i svi drugi" na njenim šalterima.“

- Pritom je Milo Đukanović činjenicu da je upravo naša Crkva kao najstarija narodna ustanova porodila crnogorsku državu proglasio za „notornu neistinu" onih koji bi, tobože, da „vrate Crnu Goru u poziciju srednjovekovne teokratske države, zarobljene dogmama". Sa druge strane, ovaj ostrašćeni um, u suštini sam budući tako eklatantno zarobljen i okovan dogmama komunističkog agitpropa, taj „kancerogeni uticaj" vidi u tobožnjem „uzurpiranju državne imovine", tj. crkava, manastira i drugih crkvenih dobara nastalih i od dobrotvora narodnih nasleđenih do 1918. godine, koja su sa države tobože prevarno prepisana na Crkvu. U zemlji Nemanjića, Crnojevića i Petrovića koji su najbolje što su imali, darivali svojoj Crkvi, na uzor čitavom narodu, vekovima, večna Dobrotvorka svoga naroda kleveće se da je „opljačkala državu", otimajući od nje sopstvena bogoslužbena mesta i monaška obitališta i imanja. I pritom Đukanović, pod kojim je Crna Gora faktički raskrčmila svu svoju najvredniju imovinu, bez imalo nelagode izušćuje da "živi za onaj dan", kada će licu pravde biti privedeni svi oni koji su navodnu Crkvenu uzurpaciju državnih blaga omogućili i sproveli u djelo, izušćuje to, Boga se ne bojeći i ljudi ne stideći - poručuje otac Radomir.

Kao posebno otrovne i besramne predsednikove insinuacije protojerej Nikčević navodi one na račun blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, koje bi da predstave kako je on tobože pristajao na ikakav razgovor o stvaranju neke lažne „autokefalne Crnogorske crkve".

- Još dok se na čelu Mitropolije nalazio mitropolit Danilo Dajković, kada se već razmišljalo o njegovom nasledniku, koga su ljudi u Crkvi videli u ličnosti tadašnjeg episkopa banatskog Amfilohija, UDBA je njegov dolazak u Crnu Goru pokušala da spreči, znajući da njega ne može instrumentalizovati za svoje ciljeve. U arhivi Mitropolije sačuvani su zapisnici koji pokazuju koliki je pritisak „služba" vršila na starog mitropolita da, kako zna i ume, spreči da na tron cetinjskih vladika dođe episkop Amfilohije. Znamo da je u više navrata dolazio kod starog mitropolita tadašnji državni sekretar za vere Tadić, nastojeći da utiče na Sinod SPC, da za novog crnogorskog mitropolita prihvati Miraša Dedeića, koji je očigledno bio projektovan od UDBE, ali i od stranih, pravoslavlju neprijateljskih faktora, nesumnjivo na tragu Frančeska Palovinetija, papskog izaslanika, koji je još 1969. krećući u „borbu" da se Crna Gora pokatoliči, u svom poznatom pismu mitropolitu Danilu objavio „rađanje novog naroda".

Premda nisu uspeli da kod starog mitropolita proguraju Miraša, udbaši su nastavili svoj nečasni posao - stvaranje neke nove Crkve za Palovinetijev „novi narod". Zvala se ona Crnogorska ili samo Pravoslavna,kako je, kako tvrdi, svojevremeno mitropolitu Amfilohiju predložio Đukanović, sa prizemno-politikantske tačke gledišta takvih umova u suštini je svejedno, jer im je, bilo i ostalo bitno samo to da ona ne nosi svoje izvorno ime, kojim se imenuje još od vremena Nemanjića kao „Srpska Crkva", kako svedoče i čuvene Teodosijeve molitve Sv. Savi iz 13. vijeka: „Sloves Tvojih učenije, Srbska Crkva ukrasi se... „Srbska velikaja Crkva sa sveštenimi i sa knezi ljudi i sa vasemi vernimi praznujuštimi va pamet dobruju pastiru i učitelju i veselešti se zovet..." Pritom, treba i ovde podsetiti i naglasiti da imenovanje – „Srpska" u prvom redu predstavlja oznaku jezika, osveštanog svetopedesetničkog dostojanstva, na kome naša Sveta Crkva bogosluži i misionari iz pokoljenja u pokoljenje na mnogovekovnim prostorima svoga delovanja svima koji taj jezik razumju, bez obzira na narodnost.

Sada, kada mitropolit o tome više nije u prilici da svedoči, Milo Đukanović tvrdi kako u jednom nezvaničnom razgovoru njegov predlog da se naša Crkva u Crnoj Gori odrekne svog izvornog imena „nije odbijen, nije odbačen, niti potrven". U suštini, to može samo da znači jedno, da je od strane mitropolita ta nepristojna ponuda dočekana sa ćutanjem, bez odziva. Samo onaj ko ne poznaje našeg mitropolita, koji je uvek, kada bi o nečemu značajnom rasuđivao i odlučivao, govorio – „ jutro je pametnije od večeri, hajde da se pomolimo Bogu i Svetom Petru Cetinjskom", samo takav može pomisliti da je njegovo ćutanje moglo značiti slaganje sa nedoličnim predlogom.

Ćutanje kod mitropolita nije bilo znak odobravanja, što ne zna naš predsednik, jer ga zapravo nikada nije ni upoznao. Takvo ćutanje mitropolitovo bilo je ćutanje iz mudrosti a ne iz odobravanja ili nekog straha. Nije se on plašio da kaže ono što misli, nego je ćutao da bi onaj koji čuje to ćutanje shvatio da je na pogrešnom putu i da pogrešnu stvar radi.

Mitropolit je poslednji čovek koji bi prihvatio da napravi kompromis oko naziva Crkve, i koji bi pristao da se naša Sveta pomesna Srpska Pravoslavna Crkva nazove drugačije nego što se zvala vekovima, još od vremena Svetoga oca našega Save. Za njega kompromisa između: istine i laži, dobra i zla, pravde i nasilja, nevinosti i razvrata, skotstva i čoveštva i, u krajnjoj liniji, između Boga i đavola, nije moglo biti. Svekoliko mitropolitovo delo, životno, književno i teološko jeste čisto svetosavsko ispovedanje Prave Vere Hristove. Zar bi jedan toliko uman teolog, ispovednik i zatočnik vere Svetih Otaca mogao da pristane da se oko Crkve pogađa i dogovara sa čovekom nekrštenim, slušajući njegova često necrkvena i politikanska mudrovanja.

Potonji, već sasvim besprizorni napadi predsednika i ljudi iz njegovog kabineta i na preosvećenog vladiku budimljansko-nikšićkog Joanikija, administratora Mitropolije i člana Episkopskog saveta u Crnoj Gori, koji su usledili nakon pomenutog intervjua, predstavljaju skandalozni kontinuitet Đukanovićevog odnosa prema Pravoslavnoj Veri u celini. Umesto da krivca za ovakvu drastičnu promenu u odnosima Crkve i države traži u sebi, u tome što je, prekoračivši granice koje odvajaju državu od Crkve i stupivši u prostor koji mu ne pripada, pokušao da uređuje Crkvu po svojoj meri, on ne prestaje da napada one koji stoje na putu njegovim zlim namerama - zaključuje protojerej stavrofor Radomir Nikčević.