"GOTOVO JE" - REKAO JE SVOM KELEJNIKU I NAPUSTIO SVET: Đed Crne Gore NJegošu otišao sa Jevanjđeljem
OKRENIMO se svi, ko god bili, jedinom živom Bogu - Bogu ljubavi. Samo on život čoveka čini životom, samo on nas čini ljudima. Ne mogu ja, koji sam potomak Svetog Save i Simeona, Svetog Lazara Kosovskog, Svete majke Angeline, Majke Jevrosime, ja koji sam naslednik Svetog Petra Cetinjskog i vladike Rada, ne mogu i ne smem da budem niko, bilo ko, nikogović. Postoji neko ko me vraća meni samome i službi kao mera moga poštenja i dostojanstva.
Foto: Arhiva
Sopstveni život i skalu ličnih vrednosti ovako je za života sagledavao arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorski Amfilohije Radović (83). Onako kako je i živeo, sa jevanđeljem u rukama i molitvom u mislima, dan uoči praznika upokojenja Svetog Petra Cetinjskog, mitropolit Amfilohije izdahnuo je juče u 8.22 u Kliničkom centru Crne Gore u Podgorici, gde se lečio od posledica korone.
Jedinstvena i neponovljiva ličnost srpske i svetske teologije i duhovnosti, obnovitelj crkve u Crnoj Gori, monah i pesnik, naslednik drevnih crnogorskih vladika, čuvar pećkog trona crkvenih poglavara, ostavio je dubok trag među vernicima Srpske pravoslavne crkve, građanima Crne Gore, Srbije, Republike Srpske i u čitavoj hrišćanskoj vaseljeni.
Vest o Amfilohijevoj smrti javila je juče ujutru Mitropolija crnogorska-primorska. U saopštenju je navedeno da je mitropolit usnuo u Gospodu mirno, posle primanja Svete tajne pričešća. Pričestio ga je podgorički sveštenik Branko Vujačić, a uz njegovu postelju do samog kraja bio je jeromonah Justin (Mrenović), sabrat Cetinjskog manastira.
- Gotovo je - uz poslednji dah rekao je Vladika svom kelejniku.
Vladika Amfilohije na lečenje je primljen 6. oktobra. Njegovo stanje je, kako su javnost obaveštavali lekari podgoričkog Kliničkog centra, bilo stabilno, sa znakovima izlečenja. U četvrtak se, međutim, naglo pogoršalo. Lekari su utvrdili prisustvo vazduha u sredogruđu ili pneumomedijastinum, koji se često javlja kod pacijenata sa osetljivim plućima u upalnim procesima i na kiseoničkoj terapiji.
KOSOVO MU JE BILO GRDNO SUDILIŠTE
KOSOVO je naša zenica, naše srce, srce našega srca, naš sveti grad Jerusalim i njega se, kao svoje duše i sudbine, ne možemo odreći. Ovako je o Kosovu i Metohiji - temi koju je stavljao u središte svog umnog i pastirskog rada - govorio sada upokojeni mitropolit Amfilohije.
Njegovo delo i njegov pogled na svet bili su neraskidivo povezani sa Kosovom. Južna srpska pokrajina za njega je bila ne samo deo Srbije, već nedeljivi deo srpskog bića. Sve što je o tome mislio i govorio bilo je u duhu crnogorske epike i narodne filozofije, sledeći i pozivajući se na Njegoševe stihove o "grdnom sudilištu".
Tvrdio je i dokazivao da je kosovski zavet duhovna kičma Crne Gore, koju niko nema pravo da povija pod teretom svetskih i domaćih pritisaka.
Njegova veza sa Kosovom i Peći kao vekovnim sedištem srpskih patrijaraha, čiji je bio čuvar trona, nije se dokazivala samo rečima. Delima je to potvrdio posebno tokom rata 1999. godine i 2004, tokom martovskog pogroma. Tokom i posle sukoba sa albanskim teroristima na KiM i NATO bombardovanja nedeljama je tragao za telima ubijenih i sahranjivao ih, a izbegle i one koji su ostali bez doma je zbrinjavao i pomagao im. Priznavanje nezavisnosti Kosova od strane zvanične Podgorice do poslednjeg časa smatrao je izdajom Njegoša, Petrovića, prošlosti i budućnosti Crne Gore.
Ova komplikacija, ispostaviće se, dovela je do smrtnog ishoda - mitropolit je zauvek sklopio oči kojima je decenijama bdeo nad srpskim narodom od Kosova do Južne Amerike. Svestan težine bolesti koja ga je pritisla kao i celi svet, i sa bolesničke postelje slao je poruke utehe i životnog nadahnuća.
- Ovakva stradanja podsećaju nas na ljudsko dostojanstvo, večno i neprolazno. Čovek je biće stvoreno za večnost, a ne za prolaznost i ništavilo. Bog nas podseća da smrt nije poslednja reč ovoga života, nego samo priprema za ono što je neprolazno - za večno Carstvo Boga ljubavi - Oca i Sina i Duha Svetoga. U to ime ja pozdravljam i blagosiljam svima onima koji se brinu za moje zdravlje, moleći da se brinu i za zdravlje svih koji stradaju, ne samo u Crnoj Gori, nego širom sveta - poruka je iz mitropolitove poslednje besede održane u bolesničkoj postelji.
Čovek retko bogate biografije, renesansnog obrazovanja i širine, predan reči Jevanđelja, mitropolit Amfilohije bio je duhovnik i arhijerej koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Svojim uticajem i ugledom, posebno među narodom, neprekidno slavljen i napadan, vladika Amfilohije ličnost je koja je postala ugaoni kamen novije istorije - Đed Crne Gore i njenih vernika.
Ovozemaljski hod Rista Radovića počeo je na Božić 1938. godine u selu Bare Radovića u Gornjoj Morači, gde je rođen kao peto od petnaestoro dece Ćira i Milene Radović. Prva znanja stečena u manastiru Morača, u teško posleratno ateističko vreme, širio je u Beogradu, a kasnije i u Parizu, Bernu, Rimu, Atini... Veliki uticaj na njega ostavio je veliki bogoslov Sveti Justin Ćelijski, ali i svetogorski otac Pajsije. Tokom sedmogodišnjeg boravka pod okriljem Grčke pravoslavne crkve prima monaški postrig i u Atini postaje - monah Amfilohije.
Veliki korak u njegovom bogatom životu napravljen je 1985. godine, kada ga je Sabor SPC izabrao za episkopa banatskog. Pet godina kasnije intronisan je za vladiku komunizmom opustošene Mitropolije crnogorsko-primorske. Tokom trodecenijske obnove duhovnog života mitropolit je uspeo ne samo da otuđeni i posvađani narod vrati pod okrilje Crkve, već i da obnovi više stotina napuštenih crkava i manastira, pa i da podigne više impresivnih bogomolja širom Crne Gore.
Mitropolit Amfilohije iz osamdesetih godina prošlog veka zapamćen je kao žestoki protivnik komunizma i borac za povratak našeg naroda svojim korenima. Naredne, tegobne i tmurne ratne decenije bio je kritičar politike Slobodana Miloševića, ali i nezaobilazan autoritet novog postjugoslovenskog prostora. Prvo desetleće 21. veka mitropolit je proveo u snažnom zamahu crkvenog graditeljstva, ali i u borbi za jačanje položaja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Noseći Hristov krst po balkanskim vrletima gazio je mitropolit i po oštrom kamenju kritika, više ili manje utemeljnih osuda i otvorenih napada. Protivnici su ga optuživali da je raspirivao rat i naconalizam devedesetih, a zamerali su mu i odnos prema abortusu i pravima gej populacije. Kritikovali su ga zato što je 1991. u Cetinjskom manastiru primio Željka Ražnatovića Arkana, ali i zato što je odlikovao Vojislava Šešelja.
Često je govorio oštro i neodmereno, što je i sam umeo da prizna. Nisu mu bile strane ni kletve, koje je pravdao drevnom tradicijom crnogorskih vladika. Zamerene su mu reči koje je izgovorio na sahrani Zorana Đinđića, iako je više puta objasnio da poruka "ko se mača maši, od mača će i poginuti" nije bila upućena pokojnom premijeru već njegovim ubicama.
Poslednje godine njegovog ovozemaljskog života obeležio je otvoreni sukob sa režimom Crne Gore po pitanjima identiteta srpskog naroda, statusa Mitropolije crnogorsko-primorske i eparhija SPC i otvorene anticrkvene državne kampanje. Stavio se na čelo litija koje su se suprotstavile tzv. Zakonu o slobodi veroispovesti, a na izborima je pozvao građane da glasaju protiv režima, što je verovatno bio tas na vagi koji je srušio trodecenijsku vlast Mila Đukanovića.
Pritvaran je i isleđivan, a on je poručivao: "Ja sam odgovoran, sudite samo meni".
Ovozemaljski život mitropolit je proveo skromno i monaški. Sve što je stekao, stekao je Crkvi. Jedina imovina bile su mu knjige i desetine pari starih cipela, koje je pocepao hodeći Crnom Gorom i njenim stazama.
Ovaj svet, Crnu Goru i srpski narod, Amfilohije je napustio uz amanet obaveze ispunjenja poslednje volje vladike i pesnika Petra Drugog Petrovića Njegoša, da počiva u kapeli na Lovćenu. Poput svojih prethodnika, i mitropolit je zakleo svoj verni narod da ne odustane od poduhvata koji bi Crnoj Gori trebalo da vrati dostojanstvo i hrišćanski obraz.
- Moja duša neće imati mira, sve dok Njegoš ponovo ne usni svoj večni san na mestu koje je sam izabrao - u kapeli na Jezerskom vrhu. To je moj amanet, poslednja volja i zakletva narodu Crne Gore - poručio je Amfilohije.