MITROPOLIT AMFILOHIJE O GREHU I SMRTI: Jedan od poslednjih tektova umirovljenog mitropolita

Šarac kaže da je mitropolita doživljavao kao Boga i kad bi svi ljudi bili kao on ovaj svet bi bio raj. Zato je odlučio da u danu njegovog upokojenja "Novostima" ekskluzivno dozvoli da prenesu Amfilohijeva razmišljanja o grehu i smrti:

- Greh, kao pogrešna usmerenost čoveka, njegovog uma i njegove volje, strasti kao neprirodni i protivprirodni način življenja, otuđuju čoveka. A, preko njega i tvorevinu od volje Božije, time i od sopstvene prirode i pravog puta ostvarivanja njenog smisla i postizanja cilja postanja i postojanja.

Čovek posle smrti, saglasno njemu, u treći dan menja svoj izgled (vid), u deveti dan se raspada njegov organizam, sem srca. U četrdeseti dan se raspada i srce kao srž njegove telesnosti. U procesu raspadanja se događa obratni tok od onoga koji se događa pri čovekovom oblikovanju. Naime, pri postanku kod čoveka se u treći dan oblikuje srce, u deveti dan se zgusnulo svo telo, a u četrdeseti dan čovek zadobija svoj savršeni puni izgled (vid). Bilo bi veoma zanimljivo uporediti ovo shvatanje sa savremenim naučnim saznanjima o oblikovanju odnosno dekomponovanju ljudskog tela.

Molitveni pomen znači spasonosno praćenje čovečijeg tela punog ljubavi u tom njegovom raspadu koji nije nestajanje, nego preduslov novog oblikovanja i načina postojanja. Da se radi, ne o konačnom nestanku, nego o novom životu tela potvrđuje i Hristovo trodnevno vaskrsenje, devetodnevno javljanje i četrdesetodnevno vaznesenje na nebo.

Onaj koji je od Djeve primio čovečije telo, čovečiju prirodu, svojim vaskrsenjem i večnom prisutnošću, kao i telesnim vaznesenjem postaje i ostaje kvasac i čuvar tela svakog čoveka i obnovitelj.

Dirljivo je anđeosko svedočenje da duša umrloga prva tri dana ostaje, radi svoje utehe i radi srodnika u njihovoj blizini. Posle trećeg dana krštena duša se uznosi i poklanja Gospodu Bogu, po ugledu na vaskrslog Hrista. Sledeća tri dana anđeo joj pokazuje dobra pravednika, a onda i muke grešnika, podsećajući je da je na zemlji prineta u deveti dan žrtva Bogu za nju. Kako u treći tako i u deveti dan. Duša u strahu i trepetu sagledavajući svoja dela dobra i zla, ponovo izlazi pred Boga da bi u četrdeseti dan, kad se za nju prinosi molitveni liturgijski pomen na zemlji, primila pripremljeno mesto, po delima svojim.