REŽIM ĆERAO, NAROD BRANIO: Ispovest profesora koji je na svojoj koži osetio Milovu diktaturu

Vlastima je smetao zato što se nacionalno osećao Srbinom, i što se sastajao sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem. Džaba što su procrnogorski Cetinjani, učenici i njihovi roditelji, građani prestonice, stali uz Đurišića, koji je postao nepodoban zbog svojih naconalnih stavova.

Prvi put u novijoj crnogorskoj istoriji đaci su podigli bunt podržavajući svog profesora. Gimnazijalci su držali javne časove na kojima su čitali odlomke iz Volterovih, Hegelovih dela, pričali o demokratiji, vladavini prava, izbornom zakonodavstvu. Bili su dosledni u tome da žele za direktora Miomira Đurišića, zapretivši da se u klupe neće vraćati dok njihov zahtev ne bude udovoljen.

- CETINjE je početak i kraj svih nas, zvali se mi Crnogorci ili Srbi - priča, za "Novosti", Miomir Đurišić. - Tvrdim da su me ti događaji na Cetinju učinili puno boljim.
Posle svega vlast je, kaže, za trenutak popustila...

- Moji Cetinjani su rekli - mi smo porazili DPS. To se računa kao prvi poraz DPS-a, jer je aktuelni predsednik Crne Gore, a tada premijer, bio prinuđen da popusti i ja sam bio ponovo izabran. Dakle, Cetinje je pobedilo. Nakon pola godine, godinu, taj sistem je krenuo da melje mene lično - inspekcije i sudovi. Prvi put u životu, u 47. godini počeo sam da dolazim na sudske procese, blokirali su mi račune, plate profesorima, što je bilo nepodnošljivo. Posle svih tih događaja ostao sam bez posla i skoro dve godine nisam radio, ali sam iz svega toga izašao jači, jer sam uveren da sam radio sve po hrišćanskim i pravoslavnim normama, sa verom u Boga, Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog. I sve što sam tada radio i danas bi ponovio. Ne stidim se i ne kajem, nego sam ponosan na to vreme - kaže Đurišić.

KADA je izabran za direktora Gimnazije, na Vidovdan 2005. godine, Miomir je pošao u Cetinjski manastir i pomolio se Bogu i Svetom Petru Cetinjskom, da mu daju snage i moći da radi posao kako treba.

- Funkcionisao sam četiri godine među Cetinjanima, i tada sam shvatio da sve one priče devedesetih, o podelama na lažne Crnogorce i Srbe padaju u vodu. Tamo sam upoznao moj narod, narod iz priče moje majke, one Cetinjane iz vremena kralja Nikole, knjaza Danila, Njegoša, Svetog Petra Cetinjskog i vrlo brzo sam se osećao kao svoj na svome. Potom se desila 2009. godina, kada je bio reizbor i kada je ova vlast, kojoj nisam pripadao odlučila da me makne. Onda se desilo nešto, za nekoga sa strane neverovatno - da Cetinje stane uz nekoga za koga znaju da je Srbin iz Crne Gore. Učenici, roditelji, profesori. Jednostavno, ja sam tada gledao te likove i između ostalog sam napisao kratke priče, pisao o njima kao o likovima iz bajke koji su se odjednom pojavili, koje sam negde video i osećao. Kada sam se zapitao šta se ovo dešava, moj veliki prijatelj i kum, pesnik Andrija Radulović mi je rekao pomalo pesnički: "Mijo, znaš li zašto se to dešava?" Odgovorio sam mu da znam, ali da bih voleo da čujem šta on misli. Rekao je: "Cetinje je jedini grad u Crnoj Gori gde se vrata još ne zaključavaju!". I zbilja je tako. I vidimo da je tako. Ono jedino tradicionalno crnogorsko što je još uvek ostalo upravo je tu.

NAŠAO MIR U RADIO SVETIGORI

- POSLE svega sam shvatio da besni režim koji je ostao bezobziran i koji je jurio ka dnu, uništavajući sve pred sobom, nije imao nameru da se zaustavi. Meni su sva vrata bila zatvorena u ovoj državi, ali sticajem okolnosti i Božjom voljom, Crkva je ta, koja je kao i uvek kroz istoriju, prihvatila ljude koji su bili u sličnoj situaciji kao ja, i mene između ostalih. Tu sam našao svoj mir, radim u Radio Svetigori, pišem pomalo, i zadovoljan sam što sam opstao egzistencijalno i mentalno, i onakakv kakav sam uvek bio, ne odustajući od svojih životnih principa - kaže profesor Đurišić.

NjEGOŠEVA MISAO

U SVET književnosti ušao je profesor Miomir Đurišić zbirkom priča "Miholjsko ljeto na Cetinju". U kratkim pričama i zapisima, povezivanjem ljudi i događaja, on govori o kopči nacionalnog jedinstva koja spaja vekove. Ovo delo je svojevrsna ispovest u čijoj dubini pulsira Njegoševa misao napisana zdravim i živim narodnim jezikom.