VITINI STIHOVI SE I DANAS PEVUŠE: Nikšić četvrt veka neguje uspomenu na večitog sanjara, boema i velikana poezije

Na starom nikšićkom groblju, gde počiva pored jednog bora, uvek je mirno i tiho. Upravo ga on štiti od obližnje gradske buke, ali i jake svetlosti. Večna kuća po pesnikovoj želji - skromna i nenametljiva.

Zaslužio je Vito ljubav svojih Nikšićana, i ima je i danas, kada ovaj grad u podnožju Trebjese neguje uspomenu na poetu velikana čiji stihovi se pevuše posle toliko vremena. Hodio je putem i bespućem, pravio zapise koji su bili literatura, pokušavao da pobegne od opake grudobolje i sanatorijuma u Brezoviku, tražeći spas u kafanama i drumovanjima. Pio je hladno pivo s gradskim nosačima, a oni su mezili poeziju s pesnikom, njegovu i drugih poeta.

- Vito je birao društvo - nikšićki nosači imali su velike mature... Petar Stolica, Jovo Džada, Ćale. Poetske večeri na otvorenom. Retko, jetko, toplo, zanimljivo. Svi koji smo bili Vitova generacija danas ga svojatamo, bez obzira na to da li smo bili deo njegovog kratkog života i u kojoj meri. Ja sam samo jedan koji dođe i porazgovara sa Vitom, doduše na drugačiji način nego što smo to činili dok smo drugovali i drumovali pre više od četvrt veka u "Zahumlju" ili planinarskom domu na Bukoviku - priča, za "Novosti", Stevo Vujičić (80), večiti planinar i spasilac.

NAŠ sagovornik "u dušu" je poznavao Vita.

- Bio je boem najfinijeg nerva. Uvažavan, cenjen, rado viđen. Baršunaste, ali setne lirike, hleb je zarađivao u novinama, najduže u "Pobjedi". Hodio je Crnom Gorom putem i bespućem, pravio zapise koji su bili literatura. Umirivao je, tako, nomada u sebi. Prijatelj kafedžija, usmenih pripovedača, kojih je tada bilo više, tumač života u razgovorima sa vrsnim intelektualcima, kojih je tada bilo u Nikšiću poprilično. Čovek u čijem društvu su kafanski časovi neosetno tekli. Dočekivao je zore u birtijama zadimljenim, u kojima je briljantni pripovedač umovao, ispraćao poslednje vozove sa nikšićke železničke stanice - nastavlja Vujičić.

VEČITI sanjar dočekao je da osnuje porodicu na koju je bio ponosan, stekne nova prijateljstva.

- Umro je u Podgorici, a sahranjen u Nikšiću, u podnožju Saborne crkve Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Ispratili smo ga sa stihovima njegove "Poslednje pjesme". Kada je sanduk spušten u raku, grobari su počeli da bacaju zemlju i kamenje koje je toliko odzvanjalo da ih i danas čujem. Kada se sahrana završila, a narod se počeo razilaziti, odjednom se pojavio profesor Slobodan Vujačić, takođe Vitov savremenik i književnik. Zamolio je okupljeni svet da se na trenutak zaustavi kako bi se on oprostio od svog prijatelja. Taj govor posle toliko godina još se pamti - kaže Stevo, dodajući da iako se grad Nikšić odužio bardu pesništva šetalištem koje nosi Vitovo ime, ipak nedostaje spomenik posvećen njemu koji bi Nikšićani kitili cvećem.

BIOGRAF pesnika "bolovanja, drumovanja i lumpovanja", novinar i publicista Maksim Vujačić, takođe deli mišljenje da je Vito simbol Nikšića.

- Petnaest kolena njegovih predaka je iz ovog grada. On je Nikšić učinio mitskim - kaže Maksim. - Amanet koji mi je ostavio ispunjavam evo 25 godina. Sačuvao sam ga od zaborava, jer se toga najviše plašio. Pola godine pre nego što će da umre, kao da je predosetio odlazak, pa me ovlastio da sačuvam ono što je stvarao. I bi tako! Šezdeset godina njegova poezija opstaje i aktuelnija je danas možda više nego ikad pre.

DOBRI DUH NIKŠIĆA

SUGRAĐANI su ga prozvali "Dobri duh Nikšića", iako nije rođen u ovom gradu. Rođen je 1934. godine u Mostaru, gde mu je otac Borivoje službovao kao narednik Vojske Kraljevine Jugoslavije. Već u aprilu 1941. sa porodicom je izbegao u svoj Nikšić, gde tokom rata gubi najdraže: majku, oca i starijeg brata.

"Rođen sam u Mostaru. Majka mi je iz Bukovice, od Jegdića. Moji Nikolići su iz Ozrinića. Ja sam kompletan Nikšićanin, iako već dugo živim u Titogradu", isticao je Vito, koji je za "Pobjedu" pisao reportaže "Crnom Gorom, putem i bespućem".

Nikšić je bio njegov duhovni i egzistencijalni oslonac i zbirno središte. Živeći u Nikšiću i sa Nikšićem, "družeći" se voljno - sa kafanom, i nevoljno - sa bolnicama i sanatorijumima za plućne bolesti, Vito je uspeo da napiše neke od najlepših stihova naše poezije.