SVAKI GROZD RADOST: U selu Beri, kod Podgorice, uprkos epidemiji, cveta vinarija Vukićevića
PRITISLI su grozdovi oko 19.000 čokota vinove loze na blizu sedam hektara u Lješanskoj nahiji, selu Beri, nedaleko od Podgorice.
Filip Vukićević / Foto V. Kadić
Upeklo julsko sunce koje ne smeta Filipu Vukićeviću (31), diplomiranom inženjeru agronomije, da od rane zore pa do sumraka obilazi imanje i raduje se plodovima svoga rada. Uglavnom vinarija je pala na njegova pleća, a ako zatreba u pomoć priskače ostatak familije. Uključe se i sezonski radnici, ali zbog pandemije virusa korona to je ovog leta izostalo.
Pehari, medalje, diplome sa brojnih domaćih i međunarodnih sajmova za kvalitet vina krase dom Vukićevića, koji u Berima na šest lokacija poseduju vinograde, ne samo na svojoj nego kao zakupci i na tuđoj zemlji. Ako Bog da napretka, za koju godinu u ovom lepom kraju Filip će proširiti svoje proizvodne kapacitete, a u planu su i otvaranje apartmana, restorana sa isključivo domaćom, crnogorskom hranom, koja će, veruje naš domaćin, biti mamac za turiste koji budu dolazili da "uhvate" vazduha na putu preko Podgorice do mora.
- DRUGA sam generacija u ovom poslu, jer je otac prvi "probio led" kada je rešio da iz hobija uzgaja grožđe. U to vreme nije se mislilo da ćemo jednog dana imati svoje preduzeće i vinariju koja će se sopstvenim vinom i njegovim kvalitetom dičiti. Nisam pošao očevim i bratovim stopama i upišem Elektro fakultet, već sam rešio da se oprobam za što sam mislio da je profitabilnije - agronomiju, smer vinogradarstvo i voćarstvo na Biotehničkom fakultetu. Prethodno sam se nadao da ću sa zvanjem inženjera lakše doći do posla, ali sam se prevario, pa sam rešio da uđem u porodični biznis i - nisam se pokajao. Uzeo sam kredit i zvanično krenuo u ozbiljan posao - priča, za "Novosti", Filip Vukićević. - Poslove u vinogradu i vinariji obavljam sa ocem i bratom, dok majka i sestra pomažu u periodu berbe.
Priznaje Filip da je konkurencija prilično jaka, ali, kako kaže, to ga još više motiviše. Filip Vukićević / Foto V. Kadić
- Samo kvalitet pobeđuje, a takva su moja vina koja nalaze svoja mesto na crnogorskom tržištu. Zasada je tako, mada tražimo posrednika za inostranstvo. Usporeno je zbog korone, ali neće ni ona doveka - dodaje optimistički naš sagovornik.
Vinarija kao pečurki
- TVRDIM da na manjoj površini kao što je Crna Gora ne postoji toliki broj vinarija - nezvanično čak 104 su registrovane, i to najviše u predelu Podgorice i basena Skadarskog jezera i oko Virpazara! Imamo i značajan uticaj vina iz komšiluka - Hrvatske, Srbije, Makedonije, ali i Francuske, pa čak i Čilea ili Južnoafričke Republike. Konkurencija je tu, a trgovina otvorena. Bez značajnih marketinških sredstava mi iz Crne Gore ne možemo "napasti" strano tržište - podseća Vukićević. - Ali, nema nam druge, moramo se boriti i svakodnevno dokazivati kvalitetom. A to je zaista mukotrpan posao.
Vukićević kaže da se u Crnoj Gori ipak može živeti od svog rada.
- Eto, ja sam u porodičnu vinariju uložio mnogo ljubavi i truda. Godišnje proizvedemo deset hiljada boca, ali verujem da će ta brojka u godinama koje dolaze biti daleko veća. Planiram da dostignem godišnju proizvodnju od 50.000 boca što je i te kako ozbiljan posao i iziskuje angažovanje radne snage - zaposlenje od 10 do 15 ljudi u stalnom radnom odnosu.
HRABRO je Filip ušao u ovaj biznis. Međutim, kako kaže, velikog saveznika ima u Ministarstvu poljoprivrede koje daje ogromne podsticaje.
- Nije lako do njih doći, ali svako ima šansu da dobije 50, 60 ili 70 odsto subvencija. Postoji šansa da dobijete čak i 10.000 evra na godišnjem nivou bespovratno, što je od ogromne pomoći - priznaje Vukićević, koji svojoj generaciji šalje poruku da iskoriste šansu i krenu u posao od koga mogu da žive. - Crna Gora nema industriju, nema fabrike automobila, rudna bogatstva su joj ograničena, ali ima zdravu životnu sredinu i može da proizvodi zdravu hranu. Tu je naša šansa, samo je treba iskoristiti.