"NAŠ LIK I GLAS ĆE DUGO LUTATI KOSMOSOM": In memoriam Vojo Stanić - Tihi odlazak barda mediteranskog slikarskog kruga

Vojo Stanić rođen  je u Podgorici, 3. februara 1924. godine, odrastao je u Nikšiću. Živeo je  od 1951.  godine u Herceg Novom, na Škveru , i  isticao uvek  kako poneko kaže da je samo  posmatrač svih tih situacija koje slika. A onda bi dodao:“ ali u istom tom životu i učestvujem. Družim se sa svetom u kojem slikam i koji je isti kao i ja – običan, a što znači biti običan? To znači biti svoj!“.

I bio je svoj i u životu i u umetnosti. Studirao  je u Beogradu. Upisao je prvo Pravni fakultet, a potom je izabrao vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti i 1951. godine diplomirao u klasi profesora Alojza Dolinara. Vajarstvo je odabrao, objašnjavao je jer mu je  delovalo „muškije od slikarstva“.

Po završetku Akademije dolazi u Herceg Novi i radi kao  profesor  u Školi za umetničke zanate. Prvu izložbu priredio je  1956. godine u tadašnjem Titogradu potom i u  Beogradu. Šezdesetih godina prošlog veka završava spomenik Jovanu Tomaševiću za koji kažu da je jedna  od najoriginalnijih spomeničkih skulptura u Crnoj Gori. U Herceg Novom je jedna bista koju je radio, posvećena Simu Matavulju. Status slobodnog umetnika stekao je 1965. godine,  kada je zatvorena Umetnička škola u kojoj je bio profesor i opet drugačiji od svih.

- Kod mene je svaki đak imao peticu, zato što sam vazda mislio da su ocene nevažne: loša te ne može naučiti i popraviti, ali ti možda može nešto pokvariti.

O svojim slikama nije voleo da govori. Objašnjenje je bilo jednostavno „slike su moje priče“ a znao je da doda „ izložba je kao da sam održao neki govor“.

A izlagao je samostalno preko 50 puta i učestvovao na više od 200 kolektivnih izložbi.  Crnu Goru i Jugoslaviju predstavljao je 1997.  na  Venecijanskom bijenalu…I kada se sa svetskih izložbi vraćao u Herceg Novi govorio je “kao da nisam bio tamo. Jedva sam čekao da se vratim doma!”

Stanić je bio član Udruženja likovnih umetnika Crne, Crnogorske akademije nauka i umetnosti, Matice crnogorske, crnogorskog PEN centra… Više puta nagrađivan je za svoje stvaralaštvo ( Trinaestojulska nagrada za slikarstvo Skupštine Crne Gore (dva puta), Nagrada AVNOJ-a, Likovnog salona „13. novembar” – Cetinje, Politikina nagrada za slikarstvo, nagrada na jubilarnoj izložbi „NOB u delima likovnih umetnika”, Nagrada Hercegnovskog zimskog likovnog salona, Oktobarska  nagrada Herceg Novog, Nagrada publike na memorijalu „Nadežda Petrović”,  na jubilarnoj izložbi ULUCG-a – Titograd, prva nagrada Nikšićkog likovnog salona, nagrada memorijala „Milena Pavlović-Barili” – Požarevac...)

Ni nagrade ga nisu menjale, ostajao je uvek više ozaren susretima sa novskim ribarima, kolegama, prijateljima ali i državnicima, umetnicima, glumcima, koji su ga redovno posećivali.

Nakon što je 2012. godine premilula njegova supruga Nada, prva i dugo jedina crnogorska  vajarka, Stanićeva podrška tokom celog života poveravao se i učio:

-Naš lik i naš glas će dugo lutati kosmosom... Ona (Nada) je tu, kod mene... Kao da joj čujem glas. A hoćemo li se sresti, to ne znam. Možda je dobro što ne znam, jer to neznanje održava. Ljudi se vazda nadaju...

Smrću je Vojo Stanić zakoračio u kosmos sličan, verujemo onom kakav je stvarao, punom sunca, povetarca, zanimljivih ljudi ponekad i muzike, a na Škveru i u njegovom Novom, pod prozorom njegovog ateljea, uvek će se činiti da čujemo njegov tih a vedar glas, vidimo dragu siluetu kako držeći neprekidno lulu u rukama, zagledan u plavi beskraj ulaza u Boku, i  samo posmatrajući – slika, svoj svet!

Pozdrav maestro! Jača od tvog odlaska ostaje poruka zabeležena ove godine u februaru uz stoti rođendan:  “da bi  dugo  živio  čovjek  mora  da  voli  život, mora smatrati da je život lijep!“