GOSPODA SA RUBA ŽIVOTA: Publicista Maksim Vujačić o neobičnim ličnostima koje su obeležile život u Nikšiću
RETKE su sredine u Crnoj Gori, a možda i u regionu, poput nikšićke, koja čuva od zaborava svoje ljude, obične smrtnike, koji se pamte po brojnim zgodama, nezgodama i dobročinstvima.
V.K.
Mnogi od njih su se davno presilili na nebo, dok njihovi "naslednici" i danas koračaju džadama nekadašnjeg Onogošta grada.
Zahvaljujući trudu novinara i publiciste Maksima Vujačića njihove seni našle su utočište između korica njegove knjige "Siluete nikšićkih oriđinala". To društvo čine Stevan Vuković -Zlatni, Milo Kotarac, Perko Zvicer zvani Pekeš, Danica Ždrale Brašnjarica, Petar Stolica, Milija Đurović Gatalo, Jovo Borozan zvani Džada, Ćale čije se prezime ne zna, Milutin Mićo Mrgudović...
- Svaki grad ima ljude koji ga čine posebnim, takozvane oriđinale. Nikšićki oriđinali razlikovali su se od onih u drugim gradovima po dobroti srca, humoru i bistrinama. Oriđinali su neobični ljudi, a nikšićki nisu bili u smislu one tzv. gradske lude, već ličnosti, neke jako inteligentne i obrazovane. Tako je, recimo, Jovo Džada koji je nikšićkim ulicama vukao kolica bio znalac poezije Lesa Ivanovića, Njegoša, Šekspira, Šantića, Platonove misli! Oni su izabrali taj način života kao svoju slobodu, bili su omiljeni.
- Najveći broj njih je bio dobre duše i pomagali su sirotinji, iako su i oni sami teško živeli. Bili su ugledni građani Nikšića sa ruba života, ali koje su svi poštovali, kako obični žitelji, tako i oni sa vrha - kaže za "Novosti" Maksim Vujačić, prisećajući se nostalgično grada iz sredine prošlog veka kada se život udisao punim plućima, a uz udarnički rad, zahuktavao se i kafanski štimung i boemija.
Vito o Perku
PESNIK Vito Nikolić zapisao je da je Perko Zvicer Pekeš verovatno prvi ispalio metak na okupatorskog vojnika Italijana. To mu nisu oprostili već je interniran u albanski logor Klos. Jednog dana Italijani su ga svukli do gole kože i namazali marmeladom, obesili za noge i ostavili da visi na julskom suncu sa glavom naniže, izložen rojevima muva. Vito je zapisao da je ovaj čestiti čovek celog života crtao Lenjina i da je umro jednog dana "pošto je bio upravo dovršio, ko zna koji po redu Lenjinov portret!"
Stevan Vuković bio je neobični oriđinal među nikšićkim čudacima, jer svakoga je oslovljavao sa "Zlatni", pa otud i nadimak. U Nikšić je došao iz Šavnika i tu ostao do kraja života. Jednom prilikom, piše Vujačić, kada su na zgradi SDK radnici postavljali metalne rešetke, naišao je Stevan i "stručno" ih posavetovao: "Stavite ih iznutra, ne spolja, jer glavni lopovi su u zgradu". Kada su saveznički avioni bombardovali Nikšić 1944. a narod bežao u skloništa, prišao mu je jedan sugrađanin i upitao: "Čiji su ovo avioni, Stevane?", na što mu je on odgovorio: "Vaistinu ne znam, ali znam da su bombe naše"! Kad je umro, Stevan je ležao pored bogate kolekcije starina - pet kilograma kovanog novca perpera, jednog zlatnika, starog ordenja kojim se kitio u svečanim prilikama, a nađena je i štedna knjižica sa 170 hiljada dinara i 50 dolara.
Kada su ratne 1941. godine ustaše ubijale narod i bacali u Koritsku jamu, među tim žrtvama je bio Petar Stolica iz okoline Bileće. Nekim čudom ostao je živ i izašao iz jame i od tada nije mogao razgovetno da govori. Bio je srednjeg rasta, snažne građe. Nosio je uvek pohabanu radničku bluzu i pantalone, na nogama teške cipele cokule. Pantalone je vezivao kanapom preko kog mu se malo prelivao stomak. Na glavi umesto kape je vezivao maramicu vezanu u dva čvora. Poslednje dane svog ubogog živovanja proveo je u bolnici Brezovik. Oštećenog sluha i vida jednog letnjeg dana izašao je iz bolničkog kruga na cestu koja vodi prema gradu i na njega je naleteo putnički automobil. Tu mu je bio kraj.
O Miliji Đuroviću, zvanom Gatalo, i danas se priča po Nikšiću.
- To je bio starac visok, prav kao strela i bio je u jugoslovenskom zarobljeništvu. Jugoslovenske novine su zabeležile posle rata istinitu anegdotu kada su ga okupatori osudili na stotinu godina zatvora, on im je odgovorio: "Talijani kam da vi je, Milija će sto i dvije!" Nakon rata bio je čest gost kafane na železničkoj stanici u kojoj je gospodario Vito Nikolić. Patio je od manije gonjenja i mislio je da ga policija stalno prati, prenosi Maksim Vujačić.
Naš sagovornik podseća da je za ovu družinu, ali i druge, nezaobilazni kutak bila železnička stanica.
- Zvižduk lokomotive popularnog "Ćire" što bi s vremena na vreme prekinuo monotonu melodiju kloparanja točkova teretnih i putničkih vozova iz zadimljene stanične kafane i čekaonice pored nje, izmamio bi na maleni peron celu galeriju likova kojima bi se obradovao i maestro Felini lično. Osim onih koji negde putuju ili nekog dočekuju, dokonih starovaroških "staničara", dekor ovog "horoskopa" dopunjavali su Ćale, Jovo i Vaso, gradski amali, uvek tu da umornom putniku pomognu oko prtljaga, priča Vujačić.