KO GUSLE NE ČUJE NI SEBE NE RAZUME: Dani "Radovana Bećirovića Trebješkog" održani u selu Petnjica kod Šavnika
ŽIVI Radovan Bećirović Trebješki u epskoj poeziji i nakon smrti, u čijoj književnosti je kao pesnik delovao decenijama, i ostavio neizbrisiv trag.
V.K.
U selu Petnjica kod Šavnika, postojbini predaka reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića i rodnom kraju prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, u organizaciji Udruženja srpskih epskih pesnika Crne Gore održano je tradicionalno sećanje na epskog barda hadži Radovana. Ovom događaju prisustvovali su episkop Budimljansko-nikšićki Metodije, predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić (pokrovitelj), ambasador Srbije Nebojša Rodić, predsednik DNP Milan Knežević, poslanici, pesnici, književnici, sveštenstvo, ratni veterani i poštovaoci.
Sve ono što je bio i što je tvorio u svom osamdesetogodišnjem trajanju, pesnik je oslikao u svojoj antologiji "Život bez života". Kroz Trebješkog progovaraju raznoliki ljudi i događaji, iskonskim jezikom, jezikom gusala, biblijskim, narodnim, rekao je episkop Metodije. U besedi se dotakao i patriotizma ističući da je to ljubavna pesma narodne duše koja se čuje jedino i samo kroz gusle:
- Kao što čovek i njegovo vreme, pesma i njeno vreme, narod i njegovo vreme ostaju nerazumljivi jedno bez drugoga, tako i moderno, savremeno naše vreme ostaje nerazumljivo bez svevremena koje se čuje i čoveku daje u guslarskoj pesmi. Šta mi danas o sebi i svetu oko sebe, ljudima, stradanjima, bespućima, izdajama i pobedama možemo razumeti, ako ne čujemo i ne razumemo gusle. Ali, ne čuje svako gusle. Biti gluv za lepotu i čistotu gusala znači biti odsečen od života, od matice, od majčinog krila i očevoga imena, od zajednice, od predaka i sebe samoga, od istine, pre i posle svega. Jer, ko ih ne čuje, ne čuje sebe, ne prepoznaje sebe. Danas mi se sve više čini da čovek za gusle mora ipak biti spreman. Veliki je to izazov duha, megdana na koji se mora izaći i ogledalo u kojem se moramo svi ogledati.
Pamte se paštrik i Košare
Književna nagrada "Radovan Bećirović", ove godine posthumno je dodeljena srpskom pesniku Momiru Vojvodiću, episkopu Metodiju, Udruženju ratnih veterana Prištinskog korpusa "Košare", Udruženju 549. motorizovane brigade "Car Dušan Silni" iz Beograda, komandantu isturenog komandnog mesta na Paštriku generalu Saši Petkoviću, ambasadoru Srbije Nebojši Rodiću.
- Pozdravljam vas u ime brigade koja se suprotstavila NATO agresiji, branila i odbranila Kosovo i Metohiju na granici sa Albanijom tokom 1999. godine realizujući najveću i najsloženiju bitku na Paštriku. Ovo priznanje koje ste mi dodelili dožiljavam kao priznanje svim pripadnicima brigade - kazao je general Petković, koga je sabrani narod pozdravio dugotrajnim aplauzom.
Dr Mihailo Šćepanović, komšija i rođak Radovana Bećirovića podsetio je da nije bilo stihova Trebješkog o Mojkovačkoj epopeji u kojoj je i sam učestvovao, ova bitka ne bi stekla popularnost koju ima, niti bi ušla u narod, knjige, jezik.
- Radovan je rastao, odrastao, stasavao, stario u teškim vremenima. Jedan događaj za koji znam, lično mi je pričao. Kada je podigao most preko potoka u Gornjoj Bijeloj napisao je na spomen ploči "u znak zahvalnosti Bogu i ljudima, a u čast i slavu Mojkovačke bitke", jedan dežurni petokrakaš ga je zaustavio i rekao: "Dobro je Radovane što si načinio taj most i što si stavio tu ploču i pomenuo Mojkovačku bitku, ali nisi trebao pominjati Boga". Radovan mu je sa osmehom odgovorio: "Da sam znao da si ti preči od njega, turio bih tebe!" On je bio hodajuća enciklopedija mudrosti i to znaju svi koji su mu bili uz skute - kazao je Šćepanović. - Koliko bi grobova ostalo neopojanih, nezapamćenih i nepopisanih samo u poslednja pola veka da nije Radovan Bećirović doturio glas Slavku Peroševiću koji nas ovde okupi. Njihovo epsko stvaralaštvo pokazuje nešto što je onaj svetovidac s Lovćena odavno tražio, a to je da se razvedri nad Gorom Crnom. Danas se razvedrilo nad Starom Hercegovinom. Nadam se da ćemo do sledećeg sabora prisustvovati vedrini Crne Gore.
Na dan kada je nebo poslalo najlepšu blagu vest da će Bog postati čovek na Blagovesti 1897, to isto nebo poslalo je vest da će se roditi jedan sveti starohercegovački, crnogorski i svesrpski najpismeniji opanak - Radovan Bećirović Trebješki. On je, kako je primetio protojer Predrag Šćepanović, za nas bio Radovan a za sebe Tugovan jer je oplakao sve srpske boli, sve srpske bitke i megdane i u svome blagom licu i blagim očima gledao sa zemlje srpsko nebo i kneza Lazara i bio drug Tešana i Filipa i starca Milije i drugih pevača koji nisu dali da se ovo srpsko tlo sramom obavije i zaboravi.
Da je srpski narod najdalje dogledao i najdublje domislio iz očiju slepih guslara, primetio je predsednik Saveza Srba iz Crne Gore u Beogradu Željko Čurović Lisinski, ocenjujući da su te "slepe jame najdublje jame srpskog pamćenja". Predsednik Udruženja srpskih epskih pesnika Crne Gore Slavko Perošević poručio je da se u junačkoj Petnjici raduju seni uskočkih i drobnjačkih vitezova koji sebe večito proslaviše na Mljetičku i u krvavoj mojkovačkoj epopeji, dok je narodni guslar Slavko Jeknić govorio o Radovanu Bećiroviću i mojkovačkim zavetnicima. Skup su pozdravili predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić i unuk Trebješkog Milovan Bećirović.