SLIKE SU MOJE PRIČE: Izložba povodom stotog rođendana Voja Stanića

Izložba je prvobitno planirana kao „mala forma“, poklon-čestitka umetniku, u sklopu 12. Malog salona hercegnovskih galerija, koji je osnovan u okrilju Herceg festa. Ova izložba u okviru koje je publika imala priliku da vidi dela najznačajnijih naših slikara, između ostalih i Petra Lubarde i Mila Milunovića, Stanića ali i Luke Berberovića, priređivana je tradicionalno u  prostoru Dvorane Park. Tokom dogovora za Stanićevu izložbu ideja je „narastala“ pa je izabrano i drugo vreme, avgust umesto februara, i drugi prostor, umesto Dvorane Park  galerija „Josip Bepo Benković“. To će biti prvo izmeštanje Malog salona hercegnovskih galerija, ali organizatori veruju na radost umetnika, organizatora i publike.

Stanićeva dela, puna fantazije i životnih pulsiranja ustupiće, za sada, gradska galerija, galerije „Sju Rajder“ i „Spinaker“, kabinet predsednika opštine. Bogatu privatnu  kolekciju „otvoriće“ i porodica Stanić, a Toma kaže da razmišlja o mogućnosti da iznese pred publiku i Vojove skulpture. Time bi postavka dobila dodatni kvalitet a oživeli bismo sećanje na podatak da je  maestro završio vajarstvo  1951. godine na  ALU Beograd, u klasi profesora Alojza Dolnara.

Naslov izložbe  „Slike su moje priče“  odabran je jer maestro Stanić  iskreno veruje da o slikama ne treba pričati, da one same sve kazuju i da ih samo treba osetiti.  Svojevremeno je rekao „sama izložba je kao da sam održao neki govor“.

Proteklih godina ustalio se lep običaj da maestra Stanića na Škveru, koji je  njegov i životni i slikarski „svemir“,  posete za rođendan predstavnici Opštine i prijatelji. Ti susreti planirani su i ove godine  3. februara.

Prilikom jednog od tih uvek lepih susreta komentarisali smo kako je „majušan“ Vojov atelje na Škveru u koji slikar više ne zalazi.

- Jeste mali  kao prostor, ali, kad se otvori prozor, a vazda je otvoren bez kad  je kiša ili vjetar, kad se tom malom prostoru doda onaj veliki koji sa tog prozora vidim,  onda izgleda da atelje kraja nema.

Nema kraja ni priča o Voju i njegovom delu, o sačuvanoj dečačkoj iskrenosti i jednostavnosti kojom objašnjava život i svet, čak i svoju dugovečnost.

- Radujem se svakom novom danu, zato i živim ovako dugo! 

Još mnogo radosti maestro, i srećno! Uz nezaobilazne, svakodnevne, male rituale sa Škvera kojih se Vojo ne odriče: kafu, sladoled, lulu, kolač ili čašu dobrog vina. Naravno  i uz srdačne pozdrave  meštana i gostiju koje njegov pozddrav uvek oraspoloži i izmami im osmeh.

Učini u stvari isto isto što i pogled na njegove slike. On samo prisustvom pleni kao i njegova dela: lako se razumeju, zauvek vole, izazivaju  osmeh ili melanholiju, zaogrnuti ruhom nepresušne mašte, snova, mediteranskog lirizma, humora i života.