LJUBAV DRŽI SVET DA SE NE RASPADNE: In memoriam - Odlazak umetnice Bosiljke Boke Pušić

U svet književnosti ušla je, naglašavala je, uz snažan podsticaj Branka Lazarevića. Kasnije se susretala i negovala prijateljstva sa Andrićem, Ćopićem, Lalićem, Dušanom Kostićem i o tome pisala u „Hvatačima snova“.

Rođena 1936. godine u Ćupriji. U Jagodini završava osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, odsek za jugoslovensku i svetsku književnost. Nakon udaje za Iliju Pušića sa kojim je u skladnom braku provela šest decenija, dolazi u Boku. Porodici,sinovima Andriji koga znaju kao Digital Mandraka i Antoniju - Rambo Amadeusu, đacima i prijateljima, pisanju i slikanju posvetila je ceo život. Prvu knjigu pesama „Krila iste ptice“ objavila je 1970. godine, a onda su sledile zbirke priča pa romani, književne nagrade nedavno i najznačajnije gradsko priznanje Oktobarska nagrada.

Kakvog je vedrog duha bila i sa kakvim optimizmom se nosila sa svim što život donosi pokazala je kada je sustigla bolest, karcinom, kome se nasmejala u lice nazivajući ga „grguljez koji je izjeda“ ali kome se ne predaje. Tu priču smestila je u roman „Veselo, veselo Zometa“, ohrabrenje svima koji se suoče sa ovim zlom.

Prvi njen roman „Otvaranje lutke“ izazvao je veliku veliku pažnju i stručne i čitalačke javnosti. Prva je i još jedina autorka u Crnoj Gori koja je objavila trilogiju (Naranča pod šlemom) a roman „Kumborski vijađ“ uvršten je u lektiru za deveti razred. Napisala je tridesetak knjiga, desetak namenjenih deci.

Dobitnica je Zmajeve počasne nagrade i nagrade Živojin Pavlović, a svaki njen roman nominovan je za neku od prestižnih priznanja  na jugoslovenskom prostoru. Imala je petnaest samostalnih izložbi, tridesetak grupnih, a izlagala je na tri međunarodne žirirane izložbe.

Sve što je radila bilo je  poniranje u prošlost, u sebe. Za to je, govorila je Boka, potrebna hrabrost i iskrenost, svest  da „to neće proći bez opekotina“.

Kada su odlazili voljeni, i sebe i druge tešila je rečima: „U trenucima kad osetite potrebu da je prisno, drago biće koje nije više među živima, opet pored vas i s vama, sećanja navru sama,  ili da vas uguše ili da ih zapišete“.

Boka ih je zapisivala, i darivala ih čitalačkoj publici s poštovanjem i ljubavlju. Za nju je  ljubav bila „najjača koheziona sila koja drži ovaj svet da se ne raspadne.“

Bosiljka Boka Pušić biće po njenoj želji kremirana, a termin polaganja urne porodica će naknadno saopštiti.