PO SVETU IH RASULA "OLUJA": Prvi put se okupile tri generacije nakon skoro tri decenije

Ne svojom voljom morali su otići iz  Hrvatske. Doživeli progon na ivici života i smrti, neizvesnosti preživljavanja "Oluje" i svih pustoši posle nje, iskusili surove rastanke, neimaštinu u izbeglištvu... a dočekala ih je “bonaca” u Crnoj Gori. To je jedan od razloga zašto su za mesto susreta izabrali baš Crnu Goru, a povod je bio proslava rođendana Mirjane Duduković koju je put “trbuhom za kruhom” polovinom 90-tih doveo u Reževiće gde je radila u kući Svetozara Vukmanovića Tempa.

Kako su Dudukovići stigli u Crnu Goru, za Novosti se priseća Mirjana.

Kad je počeo građanski rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije iz hrvatske krajine, sudbinski kod Dudukoviće  je doveo u Crnu Goru. Nakon što su iz Hrvatske izbegli u  Beograd, put im se otvorio  ka Reževićima  kod čuvenog Tempa, narodnog heroja i dugogodišnjeg saradnika Josipa Broza Tita, čoveka koji je bio u vrhu elite nekadašnje Jugoslavije .

U Crnu Goru dolaze preko oglasa za posao

-Pročitala sam u novinama oglas – traži se kućna pomoćnica u Budvi. Te subote, nazovem telefonom i sa druge strane mi ljubazno objasni gospođa Milica da žive u Reževićima, nadomak Budve. Već u pononedeljak ujutro, noćnim vozom smo  stigli u Bar. E, to je bilo za film. Na železničkoj stanici svi se razišli, ostali suprug,  ja, i jedan policajac. Pita nas policajac- Jese li vi Mira i Mane. Odgovorimo pozitivno, ali i uplašeno. Kako policajac u Crnoj Gori  zna naša imena, zbog čega nas pita…On ljubazno objasni  da ga  je gospođa zamolila da dođe po nas, priseća se Mirjana.

Stižemo, nastavlja priču,  u Reževiće i tek tada, ispred kuće,  policajac me  pita- Miro, je li znate kod koga idete?

-Odgovorim kod gospođe Milice. Policajac upitno pogleda oboje i doda, idete kod Svetozara Vukmanovića Tempa. Nešto me u momentu preseklo.  Naravno da sam znala za narodnog heroja Tempa, zanala sam da je bio uz Tita, ali nisam ni mogla pomisliti da dolazim raditi u njegovu porodičnu kuću. Iskreno da kažem malo sam se i uplašila. Međutim, još dok sam bila u neverici, izašla je  gospođa Milica, Tempova supruga i  ljubazno nas  dočekala.

Dok su kroz glavu prolazila brojna pitanja, čula sam tople reči: “Dobar dan gospođo. Dobro nam došli” Bilo je kao u snu,  pitala sam se – je li  to meni kažu. Nisam verovala jer smo doživeli  vređanja . Suprug prosvetni radnik, ja laborant, ali okolnosti učine da čovek dospe na margine, priča Mirjana I dodaje: “Sećam se kao da je danas bilo, obraća se gospođa Milica policajcu i kaže mu  da odnese naše kofere u deo kuće gde ćemo živeti”.

-Mi kofera nemamo, iz Srbije u Crnu Goru donela sam samo moju žensku torbicu koju držim u ruci. Bilo mi je neprijatno- kako da objasnim da nemam  ništa ni od prtljaga, otvorena je Mirjana.

“Pomešale mi se emocije, dodaje ona,  to su trenuci kad čovek uz svu skrhanost oseti neopisivu nemoć.

- Kažem tihim glasom  mom Mani, hajde da pitamo ima li kakav voz za nazad, ali se istovremeno pitam – gde je to nazad. Brojna pitanja prolaze kroz glavu- možemo li mi udovoljiti uslovima kod Tempa”.

Međutim, porodica Vukmanović su bili bolji nego što se i zamisliti može.Četiri godine sam radila u njihovoj porodičnoj kući. Uvažavali su nas kao ljude.  Sa njima se sve lako moglo dogovoriti. Obrazovani ljudi. Njihova deca su, takođe, prema nama bili izuzetno pažljivi. Tempo je pomogao i mom suprugu da se zaposli. Podržavali su nas, saosećali se sa nama. Njihove poslednje godine života proveli smo zajedno. Život u malom, mirnom  ruralnom području, bogate vegetacije u blizini mora,  bio je raj, navodi Mirjana dodajući da je dolazak u Reževiće bio njihovo prvo putovanje u Crnu Goru gde je nekoliko godina kasnije u Budvi sa suprugom ponovo stvorila dom.

 --Dolazak u Reževiće za supruga i mene uz to što smo našli posao značio je i povratak ljudskog dostojanstva. Živeli smo,  radili kod divnih i brižnih ljudi. Nakon golgote, borbe za opstanak, to je bio povratak u normalan život. Deca već tada nisu bila sa nama, nedostajale su nam, ali upravo Vukmanovići su nam pomogli  da dobijemo putne isprave, bili su prema nama  kao da smo rod,  priča Mirjana.

To je sudbina jedne porodice  koja je doživela egzodus početkom avgusta  1995. godine, kada je  za  samo tri dana,  proterano preko 220.000 ljudi, uglavnom Srba  iz hrvatske Krajine u vojno-policijskoj operaciji hrvatskih jedinica “Oluja”. Ubijeno je ili se vodi kao nestali oko 2.000 ljudi.  Hiljade kuća i ostalih objekata je spaljenoOtokom operacije …

Sestre, Daliborka i Dijana

ZAŠTO SUSRET U CRNOJ GORI

Ljubav prema  Crnoj Gori koja  je “širom otvorila vrata”, to se pamti sa posebnim poštovanjem.

U razgovoru sa Mirjaninom kćerkom, Dijanom Zeindler, spoznaje se  da je čovek tvrđi  od kamena, a srca mekšeg od pamuka.

-Familija se okupila nakon skoro tri decenije. Lep povod, rođendan našoj mami,  a uz sve to i jaka želja da se deca naših rođaka upoznaju.  Neki su se tokom susreta u Crnoj Gori videli prvi put. To su naše treće generacije. Kad smo se našli u izbeglištvu neki od nas su bili u dvadesetim, tridesetim, neki u 50.-tim godinama životne dobi. Surova sudbina nas je raselila  po  svetu. Preživeli smo brojne nedaće.   Moja nećaka je te strašne 95.-te godine imala samo osam meseci kad se našla u tragičnom progonu. Beba u naručju majke koja mora da beži. Jedva je preživela taj egzodus. Sestra i majka su se smenjivale noseći je u naručju dok su kolonu nevinog naroda zaspile bombe i rafali. Malo starijoj deci koja su bila u kolonama i dan danas su ostale traume, posledice. Svima nama duboki  ožiljci. Nije lako kad si primoran da odeš iz svog doma. Sećanja su protkana jakim emocijama. Mesto gđe si rođen ne zaboravlja se, navodi Dijana koja već 25 godina živi i radi u Švajcarskoj.  

Vreme, dodaje Dijana,  učini svoje i zavoliš drugi grad, zemlju, ali ono što je u genima sve nas vuče, težimo ka jedinstvu koje su nam drugi svojevoljno oduzeli.

-Iskoristili smo zajednički provedeno vreme sa našom familijom  da evociramo uspomene, priča Dijana

- Naš prvi susret sa Crnom Gorom iz sve te muke, strahota koji smo preživeli u egzodusu, pa jada u izbjeglištvu, u vremenu kada smo zaista izgubili tlo pod nogama bio je zračak nade za bolje sutra. Crnogorski narod nas je prigrlio, sa iskrenom podrškom bez predrasuda - kako govorimo, kojim naglaskom, koje smo religije, šta smo, od kud potičemo. To je za moje roditelje značio jedan oporavak, blagoslov, kazala je Dijana Duduković Zeindler ističući “Živim četvrt stoleća  u Švajcarskoj i jedina zemlja za koju bi zamenila je Crna Gora. Srećna sam jer i moj suprug Goran voli Crnu Goru”.

-Želela sam mojoj familiji, od kojih mnogi nikada do sada nisu bili u Crnoj Gori da pokažemo  koliko je najmanja balkanska zemlja lepa. Koliko draži ima u Starom gradu Kotoru, lepom Perastu, božanstvenoj Gospi od Škrpjela. Krstarili smo Bokokotorskim zalivom, pre toga bili na  Svetom Stefanu, proveli zajedničko vreme u Budvi gde sada žive mama i moja sestra Daliborka  koja se vratila iz Skandinavije. Mamin rođendan je bio divan povod da se okupimo. Srce mi je puno,   zaključila je Dijana.

Biljana Dabić