HUMKA ODOLEVA ZUBU VREMENA: Na grobu znamenitog harambaše Vuka Lopušine

Nekoliko krupnijih kamenih ploča u ovoj pustinji svedoče o neobičnoj humci nad kojom vitlaju vetrovi, a zimi zatrpavaju snegovi. To je, zapravo, mesto Vukove pogibije 1796. godine u sukobu s Turcima, što je ovekovečio u svojim stihovima bard epske poezije Radovan Bećirović Trebješki.

Prema predanju, Vuk je sahranjen bez glave, koju su Turci odsekli i odneli u grad Nikšić kako bi uverili svoje glavešine da su doakali Lopušini. Plašili su ga se i živa i mrtva. Ispredane su razne priče među Turcima koji su verovali da harambaša Vuk ima dva srca! Nakon što je ubijen, Osmanlije su ga noževima isekli tražeći u njegovoj utrobi drugo srce.

- Nedoumicu oko godine Vukove pogibije stvara, s jedne strane, njegovo potpuno odsustvo iz pesme o prvom boju na Morači 1795, osim ako se u tom momentu nalazio negde u četi daleko od Morače, i s druge strane, niz podviga vezanih za njegovo ime koje svakako nije mogao postići za kratko vreme svoga boravka u Morači, nego ih morao napraviti još dok su Trebješani bili u Bjelopavlićima i Rovcima, vojujući odatle na Turke. Znameniti nemački slavista Gerhard Gezeman ne može nam u tom pomoći, pošto se u svom ovećem eseju "Vuk Lopušina", objavljenom u zborniku radova u čast hrvatskog istoričara Ferda Šišića, 1929. u Zagrebu, bavi isključivo raznim verzijama poeme o Vuku, među kojima ima i jedna turska odnosno muslimanska - priča za "Novosti" profesor dr Komnen Bećirović.

Godinama su se ređali krvavi okršaji s Turcima, napadi, pohare i u svima njima isticali su se Trebješani Vuk i Marko Lopušina Jokanović, serdar Mališa, Boško i Luka Bućić, Staniša Kljajić, Milutin Balić, Andrija Dipić, Krsto i Simov Vujačić, sve uskočke harambaše. Dešavalo se, ali vrlo retko, da uskoke sreća ne posluži, već da izgube i boj i plen, kao prilikom pohare Krnova, po jednima leta 1793, po drugima leta 1796, kad je poginuo na Loli slavni trebješki i uskočki poglavica Vuk Vukašin Jokanović zvani Lopušina i s njim osamnaest drugova.

Sestrić epskog pesnika Radovana Bećirovića, Paun Mujović i penzionisani pukovnik Vojske SRJ Dobrislav Bajović obišli su mesto stradanja Lopušine i njegov grob.

- Dok sam kao pastir čuvao stada ovaca, ujak mi je pričao da je pogibija Vuka Lopušine opevana u narodnoj pesmi koja ima nekoliko verzija, posebno dvoboj između Vuka i megdandžije Abdi Ljuce. Dok su se sukobili, ranjeni Vuk obara Ljucu, ali u tom trenutku stiže Demir Kajović, čiju su sestru Zirku bili zarobili i poveli hajduci, ispaljuje na Vuka kuburu i ubija ga, a po drugoj verziji, to su učinila dva srpska otpadnika. Gine i lepa Zirka u koju se Vuk, uhodeći turske torine, bio zagledao - priča Mujović.

U priču se uključuje i pukovnik Bajović.

- Kad je poginuo, Vuku nije moglo biti više od 38 godina koje je ispunio mnogim podvizima. Prema predanju, nadimak Lopušina je dobio kad je, posekavši sabljom vola, rekao da mu je to bilo lako učiniti taman kao udariti po lopuhu, lopuru, lopušini.

Sahranjen je ovde, na mestu pogibije, osim glave koja je okapala na bedemu nikšićkog bedema Onogošta. O njegovom junaštvu i danas se ispredaju razne priče - dodaje naš sagovornik.

Suprotno onome što su neki autori tvrdili i što je pisalo na spomen--ploči u podnožju planine Vojnik, Vukovo grobno mesto nije uništeno, već odoleva vremenu na početku kamenite Lole, blizu vrela pod Crvenim ždrijelom u nekadašnjem katunu Baukovića, sada Korita, gde se na jednoj livadi, na kojoj se megdan odigrao, uzdiže hajdukov mramor. 

EPSKI STIHOVI

EPSKI pesnik Radovan Bećirović Trebješki ovekovečio je u svojim stihovima Vuka Lopušinu:

"Al Vuk mirne duše spava,
Jer turskije dvades` glava
Panulo je toga dana
Od Vukova džeferdara.
Lopušina Vuče gorski,
Gromobrane crnogorski,
I veliki gradolome,
Bi suđeno ljucki grome
Izmećari da te slome
Na velikom djelu tvome."