GLAVNI GREH ZA PODGORICU ŠTO PIŠEM NA SRPSKOM: Milan Knežević o politici i književnim delima

Sve što sam napisao i promucao, bilo je na veličanstvenom srpskom jeziku. Ako je to moj književni greh, onda sam spreman na još jednu robiju.

Ovo, u razgovoru za "Novosti", kaže Milan Knežević, književnik i političar, autor romana "Obala Nesanice", objavljenog u izdanju kuće "Štampar Makarije", koji je po oceni mnogih jedan od najboljih u Crnoj Gori u poslednjoj deceniji. Imaginarna afrička državica, Obala Nesanice, izgubljena u prašumi diktature, mesto radnje romana, neodoljivo podseća i na neke balkanske Obale Nesanice. Na pitanje koliko je crpeo inspiraciju i sadržinu za svoj roman na našem, balkanskom meridijanu odgovara:

- Svakako, fenomen diktature je opštepoznat na svim kontinentima i u svim vremenima uvek povampirene totalitarne svesti, tako da je, po mom mišljenju, reč o tragičnim reprizama stradanja mnogih naroda, kad su bez krivice krivi, u duhu klasične grčke tragedije.

Tragične storije o diktaturi na svim meridijanima predstavljaju veliki deo stranica istorije čovečanstva kroz vekove, kroz storije o surovosti ljudskoj, od afričkih diktatora do Čaušeskua, od Envera Hodže do Kim Džong Una, i drugih.

Vaš roman se, dakle, bavi fenomenom diktature?

- U svom romanu želeo sam da skinem zastor sa te večno iste priče o nasilju nad ljudskim dušama i čitavim nacijama, uz brojne varijacije, zavisno od stepena brutalnosti pojedinih vlasnika duša svojih naroda. Plašim se da fenomen diktature ne predstavlja završenu priču, jer će se kao ptica Feniks uvek izdići iz pepela na ko zna kojoj geografskoj širini i zaviti u crno jednu ili drugu naciju, ali i neke susedne. Zato je "Obala Nesanice" i svojevrsna opomena, putokaz ka imaginarnoj zemlji Nedođiji, koja i nije tako daleko od našeg meridijana. Da sam imao mnogo korisne građe, mnogo autentičnih likova i na samom Balkanu, nesumnjivo je, tako da sam kroz opis sudbine male Obale Nesanice nastojao da sagledam hiljadu i jednu crtu svesti voljenog oca nacije i diktatora, koji, kako to uvek biva, bude svrgnut sa vlasti onda kada se tome baš niko i ne nada. Istorija se ponavlja, a vreme zlodela sumanutih, vlašću opijenih pojedinaca predstavlja večnu opomenu svim nacijama da se bore protiv onih koji su odbacili sve ljudske norme i od svoje državice prave poligon za treniranje korupcije, mita i nepotizma, baruštinu bezakonja i nasilja nad ljudskim dušama. Sve, naravno, uz obilatu pomoć sebi sličnih "boraca za demokratiju" sa zapadnih adresa, koji odrađuju svoje zadatke po zemljama drugog i trećeg sveta.

Glavni junak, vlasnik Obale Nesanice je Milton, čije ime asocira na jednog od afričkih lidera, Miltona Obotea, ali i na neke balkanske Miltone.

- Oca afričke nacije u Obali Nesanice opisao sam bez revanšističkog stava. Pišući o njemu, pisao sam o usponu i padu svakog diktatora, neograničenoj moći koja se pretvara u prah i pepeo, biografiji voljenog oca crnačkog naroda, vrtoglavom usponu i nenadanom sunovratu, nastojeći da dokažem na književni način da je reč o istoriji koja se ponavlja. Kao vrsta kobne neminovnosti i usuda celog čovečanstva. U romanu sam dokazao da je predsednik Milton ipak bolji od celokupne kamarile koju je oko sebe okupio, da je iznad njih, istovremeno njihov šef i pažljivi posmatrač, začuđen stepenom beščašća koji je, preko njegovog autoriteta i imena, zacario u Obali Nesanice do apsurda i bezizlaza.

Hoće li se neko u Crnoj Gori prepoznati u romanu?

- U romanu sam na književni način propitivao mračnu stranu skandala, beščašća, nepočinstava, hladnokrvnih zločina na najvišem nivou, svega onoga za šta svaka nacija sazna tek nakon pedeset godina ili nikad. Nastojao sam da, dakle, kao neko ko se bavi politikom i književnošću, beletrizujem one sadržaje sa kojima sam, kao političar, imao priliku da se bliže upoznam. Nastojao sam da po poznatoj teoriji "otvorenog dela" dam mogućnost čitaocu da nekog od junaka romana prepozna ili ne prepozna, da prikažem sliku danteovskog pakla na državnom nivou, onog koji je maskiran anđeoskim licima dvorske svite, spremne da svoju državicu proda u svakom trenu i napusti je uz osmeh predatora. A ako se neko lično prepozna, to je već njegov problem.

Kako sagledavate vaš dosadašnji pređeni pesnički put i poetska traganja tokom deceniju i po?

- Poetika dvadesetog veka predstavlja osnovu mog pesničkog bitisanja. Gradio sam je na iskustvu srpske, ruske, poljske, češke, nemačke, francuske, američke, engleske, italijanske poezije... I, zbilja, radi se o jednom poetskom nomadizmu u koji sam se uputio kao u avanturu, čiji ishod nisam znao, a nije me ni zanimao, jer je svrha bila u avanturi čitanja. Pasternak, Mandeljštam, Paz, Brodski, Larkin, Louel, Mastrez, Karver, Paveze, Montale, Ruževič, Staf, Odn, Prever, ali i Ivan V. Lalić, Matija Bećković, Ljubomir Simović, Stevan Raičković, Vasko Popa i Mika Antić krucijalni su deo poetske slagalice koju strpljivo slažem svih ovih godina.

U avgustu vam je dodeljena ugledna nagrada Književnog društva Kosova i Metohije, "Velika gramata" za stvaralaštvo i očuvanje srpskog jezika i kulture. Koliko vam ona znači?

- Moram istaći da mi upravo ta nagrada posebno imponuje, čineći mi i čast i obavezu da u svojim knjigama i dalje promovišem naš prebogati srpski jezik, kojim se može sve reći. "Velika gramata", i to Književnog društva Kosova i Metohije, za mene predstavlja i duhovni i književni parametar i putokaz za moja stremljenja, kako da i dalje razvijam svoje književne vizije, utemeljene na našim korenima i večitim traganjima za nekim boljim svetom za sve ljude.

Šta trenutno oblikujete u svojoj književnoj radionici?

- S obzirom na preobilje društvenih aktuelnih tema i motiva, na skandale koji potresaju i moju državu i balkanske, ali i evropske prostore, moguć je nastavak "Obale Nesanice", nekad, ali o tom potom... Uglavnom, osećam da priča o toj afričkoj državici nije dovršena...

Književnost me spasla

U kakvom sadejstvu su vaša poetika i politika?

- Ruski pesnik Igor Severjanin objasnio je svoju poetiku kao potragu za iznenađenjima, a svakodnevica u kojoj mi trajemo odavno je lišena bilo čega epskog, tako da sam nastojao da "oneobičavam" obično. Poslednjih pet godina sticao sam iskustvo po zatvorima, betonjerkama, kućnim pritvorima, tužilaštvu, sudovima, lažno sam optuživan za terorizam, bile su mi oduzete putne isprave, a u jednom trenutku i lična karta mi je istekla u zatvoru. Da nije bilo Dostojevskog, Kamija, Sartra, Beloua, Singera, Servantesa, Crnjanskog, veliko je pitanje da li bih ludnicu izbegao. Zato, bez ikakve patetike, mogu saopštiti da me književnost spasla i učinila boljim čovekom.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU