ZAŠTO JE REŽISER POMERIO DATUM? Neizgovorena beseda Bećira Vukovića povodom dodele Trinaestojulske nagrade

Tekst Bećira Vukovića objavljujemo u celosti:

Opevano zlo – jedino se eterična slika zla može pretvoriti u čistu i trajnu formu lepote.

Tomo Pavićević je naš slikarski Bodler.

Miodrag Bulatović i Tomo Pavićević idu ruku pod ruku, jedan sa olovkom, drugi sa kičicom.

Tomo razvaljuje tabue, čisti od ideološkog taloga, slikajući istovremeno i bordele i svetinje, i Božiju majku i fetuse u čaurama koji su pupčanim vrpcama vezani za litice svetinje, skicira diktatorski mesijanizam bez gaća, strahotu golotinje, šiba političko ruglo i svaljuje u blato, skicira betonske mumije otisnute niz crne spirale kosmosa.

Rasap, usud – urlik anatomije – bezizlaz, mutljag, hibris, fatalno, metež, tragizam, besporedak, sraz, sraz – mernima, srazmera prema drugima, sunovrat, polog i talog, rascep – apostolat bez trona – raspete između erosa i tanatosa.

Cvetanje zla – vertikale kostiju – uspenje kostura nad kojima se viju anđeli pocepanih krila.

Tomov omaž Lubardi – omaž je sumraku Lovćena.

Omaž Crnoj Gori skružanoj na Lubardinom štafelaju.

Na Tomovom štafelaju umesto glave viteza – zvoni crni čaktar.

Tomove slike iskusili smo na sopstvenoj koži.

Nije malo čudo da u zemlji bez monogih čula, i bez mnogog sluha, najveća nagrada ide u ruke muzičarima – duu gitara – Darku Nikčeviću i Srđanu Bulatoviću.

Muzičarima koji sviraju na najvećim svetskim scenama, i u mrkim četinarima durmitorskim.

Muziku koja izvire iz muzičke bašte Crne Gore.

Slika i zvuk su osnovna svojstva sveta. Na početku sliku je pratio samo zvuk, a tek onda, spotičući se, na scenu je stupila reč.

Ovogodišnji dobitnici Trinaestojulske nagrade, apsolutni su umetnici.

Gde lepše prijanja isfinjeni zvuku, ili u Karnegi Holu, ili u katedrali Platija – u kanjonu Morače.

Ili na Ulcinjskoj Velikoj plaži. Prvo se spojio zvuk i kamen, arija i pesak.

Muzika dvojice majstora inspirisana tradicionalnom muzikom, istovremeno je vraćanje duga – rezonatoru Crne Gore, Crnoj Gori – okamenjenoj fugi.

Zato, odsvirano, bolje zazvuči u kružnim ruševinama Perasta, nego pod betonskim – staklenim svodovima sveta.

Sa druge strane, iako autentična i originalna, ova muzika putem interneta, stigla je u svaki krajolik sveta.

Stigla je umetnost Lubardine Crne Gore, a nisu stigle presovane slike zla Crne Gore.

To je bio cilj ovih umetnika. To je isključivo i rukovodilo Žiri da ih nagradi.

U vreme kad se svet meri drugim aršinima, nije mala stvar da su dobitnici – umetnici.

Žiri, na čijem sam čelu bio, opredelio se za umetnost.

Doživeo sam najbrutalnije napade oživelih čudovišta sa Tomovih platana, ali sam zajedno sa Žirijem, i pobednicima, pobedio sam aveti.

Zahvaljujem se žiriju na podršci.

Prvi put od kad postoji ova nagrada – nije odlučivala politika – nego su odlučivali slobodni ljudi.

Istina, 30. avgusta 2020, narod Crne Gore doneo nam je slobodu da slobodno odlučujemo o nagradi za 2020.

Čestitam nagrađenima – koju su i nas nagradili – nagrađujući i Njegoševsku Crnu Goru.

——————————————————
(Neizgovorena beseda Bećira Vukovića pedsednika Žirija na dodeli Trinaestojulske nagrade za 2020. godinu.)

Još se nikad nije desilo da Obrazloženje Žirija za Trinaestojulsku nagradu čita oficijelni spiker.

Da bi imao što bolji – pregled, Žiri je bio smešten na balkonu.

Sa te daljine – bez durbina – teško je bilo nazreti ko sedi u parteru, i prvim redovima. Sa te – uzvišice – nisu se čuli besednici sa daleke i duboke crvene scene.

Odmah, nakon dodele nagrada, predsednik Žirija je odlepršao sa balkona. I, već je bio u bezbednijem delu grada kad se pevalo o Titu.

Ostala je i tajna zašto je – Režiser – proslavu 13. jula pomerio nekoliko dana. Shvatićemo narednih dana.

(Borba)