Nebeski vidikovci vilinske planine

NAJVEĆA klisura Evrope, Đerdap, većini današnjih posetilaca poznata je iz žablje perspektive, bilo da gledaju s puta uz Dunav koji je usečen pod njene visoke litice ili iz turističkih lađa. Čak ni reka nije više onakva kakvom su je videli stari putnici. Brane modernih hidroelektrana su podigle nivo vode u klisuri, pa više nije moguće doživeti slalom - plovidbu preko zastrašujućih katarakta i virova, između stena koje vrebaju iz dunavskih dubina.

Reklo bi se da je, osim gledanjem starih crteža i gravira, nemoguće doživeti duh drevnog Đerdapa, Gvozdene kapije Dunava, koju su tako sa strahopoštovanjem opisivali putopisci od Rimskog carstva pa sve do druge polovine 20. veka, kad su u divljoj klisuri najzad stvoreni moderni bezbedni kopneni i vodni putevi.

Ipak, još uvek postoji način da se prođe stazama i vidikovcima na kojima se osećaju drevna veličanstvenost i hipnotička moć Đerdapa. Te prirodne vremeplove čuvaju magični visovi Miroča, koji su Rimljani nazivali Unum, Jedinstvena planina. Miroč je u srpskom predanju i epskim pesmama poznat kao vilinsko stanište, a kad se se prošeta njenim tajanstvenim prozračnim šumama vrlo je lako razumeti zašto su naši preci verovali da ovde žive prelepe šumske vile dugih raspletenih kosa i zvonkih glasova. Šumske staze vode između vrtoglavo visokih bukava kroz čije krošnje u daljini svetluca sunce, a iz meke zelene trave i bujnog rascvetalog kantariona i majčine dušice izranjaju neočekivano prirodne skulpture od belih stena zagrnutih debelom mahovinom, a sve prožima miris lekovitog bilja i poj bezbrojnih nevidljivih ptica.

Međutim, isti taj zeleni Miroč, koji najvećim delom izgleda kao zatalasana visoravan, potpuno menja svoj lik kad stigne do Dunava, nadnoseći se nad najužim delovima Đerdapske klisure, Velikim i Malim kazanom. Tu se, pod vrhovima Veliki i Mali Štrbac, pitomi div preobražava i pokazuje drugo, surovo lice od kraških litica izbrazdanih dubokim usecima, koje skoro vertikalno poniru stotinama metara u dubinu, ka zelenilu kraj Dunava stešnjenog stenama. Kao odgovor iz ambisa, tik uz miročke bele zidine dižu se gorostasni kameni tornjevi sa fantastičnim ukrasima.

Ovi natprirodni prizori svojom neodoljivom snagom privlače i najplašljivije posetioce da se odvaže i dugo posmatraju klisuru s ivice ponora. Prvi vidikovac je blizu magistrale i lako je dostupan, jer do njega vodi širok šumski put, a dalje treba pratiti planinarske crveno-bele markacije po drveću i stenama, ali i gledati proseke u zelenilu prema klisuri, jer vidikovci nisu obeleženi. Nažalost, kod nas još nisu usvojeni dobri običaji iz evropskih nacionalnih parkova gde svaka staza ima svoju oznaku, koje su ucrtane jarkim bojama. Uz kartu koja se kupuje u tako uređenom parku, i početniku je nemoguće da zaluta.

Ipak, čudesni prizori Velikog kazana koji se ukazuju s Ploča ohrabruju i one koji nisu naročito skloni pešačenju i avanturi da nastave dalje utabanim stazama kroz prelepe miročke šume ka vrhu Veliki Štrbac. Posle dvosatnog uspona kroz hlad visokog drveća odjednom se izbija na malu visoravan duž ivice litice ispod koje se na 600-700 metara dubine lenjo valja Dunav. Tu na ivici ponora raste fantastična bašta endemskog bilja Đerdapa koja mami na dug odmor na ovom mirisnom tepihu ili na belim stenama s kojih puca nebeski pogled na klisuru. Tu sliku ne može da zabeleži nijedna kamera, magija miročkih litica se mora doživeti, jer i najbolji snimci samo su bledi odsjaj osećaja koji prožimaju sva čula na ovom mestu.

MAGISTRALOM DO STAZE

Staza ka najvišem miročkom vrhu Veliki Štrbac, preko vidikovca ploče, počinje na deonici Đerdapske magistrale između Donjeg Milanovca i Kladova. Nju najavljuju table Nacionalnog parka “Đerdap” na parkingu koji se nalazi stotinak metara pre samog ulaska na stazu do koga se pešači uz kolovoz.

Zabranjeno preuzimanje fotografija bez saglasnosti redakcije "Večernjih Novosti"