Mirisnom dolinom do nevidljivog manastira

ZDRAV i sladak miris poljskog cveća koje nosi svež planinski vetrić zapljusne putnika čim izađe iz vrelog vozila u Poćuti, selu na dvadesetak kilometara od Valjeva, na putu ka Bajinoj Bašti. Odatle se kreće ka manastiru Pustinja putićem nad dolinama, u kojima se šire ogranci veštačkog jezera Rovni.

Posle dvadesetak minuta hoda dolazi se do ogromne stene Grdobe, prirodne granice pitomog predela Poćute i duboke Pustinjske klisure, kojom huči bistra Jablanica između strmih padina Orlovače i Bele stene. Divovska litica Grdobe iz bujnog zelenila izbija gola i natprirodna kao okamenjen vrh džinovskog talasa. Njeno zaravnjeno teme pokriveno nežnom travom i cvećem je jedno od omiljenih izletišta ljubitelja prirode.

Savremeni asfaltni put ka manastiru Pustinja iz vremena kralja Dragutina ide liticom naspram Grdobe. U stara vremena, kad su u klisuri tihovali isposnici sinaiti, njihov tajni puteljak vodio je povrh i podno strašnih stena. Tu skrivenu stazu koristili su i srpski hajduci, kojima Turci nikako nisu mogli da uđu u trag. Početak monaške i hajdučke staze je i danas vidljiv jer je koriste alpinisti da bi prišli Grdobi, gde se veru kao pauci po litici koja se naginje nad dubokom provalijom. Surovost tog pejzaža je potpuno u suprotnosti sa bogatstvom cveća i lekovitog bilja, koji su vazduh toliko zasitili mirisom da se stiče utisak da je cela okolina prelivena medom.

Hodajući bilo tajnom stazom ili asfaltom ka Pustinji postaju jasne reči Svetog Ava Justina Ćelijskog: "Ko nije video Svetu Goru, neka dođe u manastir Pustinju". Ili zapis koji je Desanka Maksimović ostavila 1992. u manastiru: "Srećna sam što sam posetila ovo Sveto mesto. Kako bih pošla na onaj svet, da ovde nisam bila i poklonila se ikonama u ovoj svetinji".

I danas je hodočašće u Pustinju mistično jer je manastir nevidljiv sve dok ne priđete pedesetak metara od ulaza. Spuštajući se u klisuru samo vas putokazi drže u uverenju da ste na pravom putu. Čudesni manastir se ne vidi, iako optička varka stvara utisak da sagledavate kanjon s kraja na kraj. Hodajući Pustinjskom klisurom, onaj ko je obišao hilandarsko imanje na Atosu stiče utisak da više nije na Valjevskim planinama već na Svetoj Gori, u kanjonu koji vodi od skita Sapsove vode ka Hilandaru. Tek nadomak dna kanjona na skrivenom platou ukazuje se manastir Pustinja, okružen šumarkom u kome bruje rojevi pčela.

Tihe monahinje gostoljubivo otvaraju hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice i pokazuju prelepe freske iz 1622, kad je manastir obnovljen posle turskog pustošenja. Visoko iznad ulaza u naos u polutami se naziru isposničke figure naslikane kako proviruju iz pećinica Pustinjske klisure, gde su tihovali posmatrajući visoki hram i bajkoviti pejzaž i slušajući žubor Jablanice koja izbija iz nedara moćne planine Jablanik.

Uporniji do nje danas stižu prateći asfaltni put od manastira ka Bebića Luci, seocetu s kućama koje izgledaju kao i pre dva veka. Kod prvih kuća će vas meštani usmeriti na stazu, koja je u stvari drevni karavanski put od rudnosnog Podrinja ka kolubarskoj ravnici i Posavini. Ona se lagano uspinje do zabranjenog vrha Jablanika koji je opasan još uvek dubokim rovovima, iako su stari ceo vek. Na tom vetrovitom vrhuncu srpski vojnici su 1914. prolivali reke reke krvi u odsudnoj odbrani otadžbine tokom austrugarskke ofanzive na preko podrinjskih planina. Odatle se za oko sat vremena hoda stiže do planinarskog doma "Magleš" i još kilometar dalje do sela Debelo Brdo.

PUSTINjSKI HAJDUCI

MONASI Pustinje čuvali su srpsko ime i veru, a hajduci kaluđere i manastir. Kad je 1806. skadarski paša Bušatlija sa svojom vojskom došao da pljačka i pali svetinju, njih su tajnim isposničkim stazama pratili, presreli i pogubili knez Kuzman Pirgo i njegova četa iz danas pustog sela Rebelja u Pustinjskoj klisuri.

PLANINARI POMAŽU

TURISTI do vrha Jablanika stižu najčešće blagom i živopisnom stazom od sela Debelo Brdo, gde odsedaju u privatnom smeštaju ili u velikom planinarskog domu valjevskog društva "Magleš". Kao i svim drugim ljubiteljima prirode, Magleševci i njihov predsednik Milomir Milošević su pružili podršku i reporterima "Novosti" da obave ekspediciju od Poćute do Jablanika, prelepog, a nedovoljno poznatog dela Valjevskih planina. Planinarski dom "Magleša" je mesto gde može da prespava i okrepi se do 50 ljudi, bilo da sami spremaju obed ili se odluče da im ljubazni domar Tihomir Davidović pripremi ukusan obrok.