Pravoslavni biser u Dolini jorgovana

Kada se pročitaju netačni opisi manastira Gradac, uočljivo je da većina tih "salonskih mudraca" nikada nije bila u brdima Rasa, ni videla zadužbinu velike kraljice, jedinstvenu po lepoti arhitekture i živopisa. U svojoj lepoti, ovekovečio je ličnost i dušu Jelene Anžujske. Kao što su gotički mermerni ukrasi, prelomljeni lukovi i kitnjasti prozori skladno uklopljeni u crkvu raškog stila, tako je i velika vladarka ugradila najbolje zapadnjačke osobine u svoju srpsku domovinu.

Jelena je krajem 20. veka postala jedna od omiljenih tema u nauci i popularnim istorijskim romanima, jer je zapaženo da je bila najdugovečniji srpski srednjovekovni vladar. Misteriozna plemkinja "fruškog", odnosno franačkog roda, vladala je duže od šest decenija, prvo uz muža Uroša Prvog Velikog, a zatim samostalno srpskim Pomorjem. Istoričari su analizirali njeno poreklo do tančina, a publicisti pravili srceparajuće romane. Većina ovih dela su ostala na nivou ljubavnih romana i naklapanja u stilu "ko je kome rod", jer se dodvoravalo ukusu moderne publike.

Do manastira Gradac put skreće s Ibarske magistrale, iz Doline jorgovana, pod visokim bregom Brvenika, gde se njeno vreme nalazio veliki grad. Odatle se nastavlja živopisnom dolinom kristalno bistre reke Brvenice oivičenom visokim bregovima. Ova, danas malo korišćena saobraćajnica, u Jelenino doba vrvela je od karavana koji su s pomorja išli ka "srebrnoj planini" Kopaoniku. Kad se prođu silne stene Golije nad kojima šestare orlovi, to je znak da ste nadomak planinskog sela Gradac na prostoru srednjovekovnog trga pod manastirom.

Manastirski ulaz u Jelenino doba se nalazio na platou, gde je počinjao uspon i okončavao silazak karavana. O tome svedoči stara, lučno nadsvođena manastirska kapija, okrenuta ka padini Golije. Kraljica je podigla manastir na prirodnom odmorištu, da bi se u njemu okupljali putnici, donoseći nove vesti i znanja. Taj zeleni plato, zvan Gradac još u njeno vreme, smatran je svetim mestom jer su se na njemu nalazile ruševine nekog starijeg hrama. Tada se, kao i danas, verovalo da je obližnji izvor čudotvoran, naročito za bolesti očiju.

Devojačka stena

Arhiepiskop Danilo Drugi, ličnost izuzetnog znanja i kulture s divljenjem piše o Jeleninom podizanju manastira: "I tako poče zidati predivnu crkvu u ime presvete Bogorodice praznik Blagoveštenja, ne mestu zvanom Gradac. Zapovedila je da se sakupe svi narodi njezine države, i kada je to učinila, izabrala je od njih najbolje umetnike, hoteći da podignu predivno uzdanje toga hrama, mnogo i nebrojeno zlato neštedice dajući svima radnicima kao mudri i razumni stroitelj".

Ktitorka u zadužbinu dovodi probrane monahe vične lekarstvu i pismenosti, a njena zadužbina je i slika sjaja i veličine Srbije namenjena strancima.

- I sada za života svoga ispuni ovaj dom presvete svakim izobiljem, naime božanstvenim knjigama i sveštenim sasudima zlatnim i srebrnim, ukrašenim dragocenim kamenjem i drugim lepotama. Ikone okovane zlatom pune moštiju svetih, zlatotkane zavese, i druge crkvene potrebe darova, da se ne može iskazati - zapisao je biograf.

Gradac je jedinstvena sinteza zapadnog i srpsko-vizantijskog stila kraljice Jelene, koju je kralj Sicilije, Francuz Karlo Anžujski, nazivao rođakom. Srpska vladarka se, pak, uvek potpisivala samo kao "Jelena milošću božjom kraljica sve srpske zemlje i pomorske" ili još kraće Jelena Kraljica. Zato ju je njen savremenik Arhiepiskop Danilo Drugi uvrstio kao jedinu ženu u "Carostavnik" odnosno "Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih", zbornik biografija najvažnijih svetovnih i duhovnih vladara nemanjićke Srbije.

Ikova Svete Jelene, Dragutina i Milutina

Kraljica Jelena je, osim zadužbine Gradca, darivala mnoge hramove, a naučnici i publicisti koji vole da spekulišu o njenom zapadnjačkom poreklu, naglašavaju da je bila ktitor franjevačkih manastira u Baru, Kotoru, Ulcinju i Skadru. Ova vrsta biografa zaboravlja da je tada u primorju bilo mnogo Srba katolika, a kraljica Jelena je njihovim hramovima i biskupijama omogućila veliku samostalnost od Rima. Zahvaljujući njoj, srpski katolici su svoje crkvene velikodostojnike birali među sugrađanima i sunarodnicima, ne prihvatajući nametanje tuđina. Danilo Drugi s poštovanjem navodi da je Jelena slala bogate darove u Jerusalim, Sinaj i Svetu Goru Atonsku, a uvrstila se među hilandarske ktitore.

Gradac je i svedočanstvo o Jeleninoj odluci da na dugi svet ode kao srpska pravoslavna monahinja. Zato su Srbi njenog vremena, s velikom žalošću primili vest o njenoj smrti u dvoru u Brnjacima, gde je osnovala prvu žensku školu na Balkanu.

Moćni kralj Milutin plakao je za majkom kao dete i sa arhiepiskopom Savom Drugim i ostalim velikodostojnicima, na rukama nosio njen kovčeg od dvora u Brnjacima do Gradca gde je sahranjena. Taj put, kojim danas samo prolaze retki planinari, vodio je preko grada Jeleča u kome je, po predanju, volela da boravi Jelena sa mužem Urošem Prvim Velikim. Ovaj vladar, čuven po skromnosti dvora i raskošnoj borbenosti kojom je proširivao Srbiju, pažljivo je slušao savete supruge "oštre rečju a blage naravi", kako je opisuje Danilo Drugi. Jelena je, pak, ispod krune bila samo žena, koja je volela svog muža Uroša čiju narav upečatljivo ilustruje i nadimak Hrapavi.

Za Jelenu je taj surovi ratnik ostao čovek koji je u njenu čast dolinu Ibra ukrasio jorgovanima kada mu je dolazila kao nevesta. To su otkrili arheolozi tek u 20. veku, pošto su otvorili njenu kriptu u manastiru Gradac. Ona je imala dva odeljka, odvojena uzdužnom mermernom pločom koje je isečena u visini ramena. Jelena je želela da se gleda sa Urošem na onom svetu čekajući vaskrsenje. Time je velika kraljica bar u svojim željama prekinula dotadašnju tradiciju da se srpski vladarski parovi sahranjuju odvojeno. Ipak, kao prava vladarka, ona je stavila državni interes ispred emocija i nastavila tradiciju kada je prognani Uroš umro u Humu. Njegovo telo je sahranila u Sopoćanima, kraljevskoj zadužbini, poništavajući tako zemaljsku uzurpaciju njegovog prestola.

Kao što su iskreno ožalili njenu smrt, Srbi su s istinskom radošću prihvatili vest o Jeleninom posvećenju tri godine kasnije. Njene mošti od tad su stajale pred ikonostasom crkve u Gradcu sve do 15. veka i pada despotovine, kada Turci razaraju zadužbinu velike kraljice. U 16. veku je Gradac obnovljen, ali u vreme velike seobe ponovo razoren, a mošti kraljice Jelene su nestale. Ali, ne i sećanje naroda na veliku vladarku i prosvetiteljku, koja je stigla u Srbiju Dolinom jorgovana.

SRPSKE IKONE POKLONjENE VATIKANU

Mudra vladarka Jelena Anžujska je ikone poklanjala svima, koje je trebalo odobrovoljiti, na istoku i na zapadu, ako je to bilo u interesu Srbije. Tako je predivna ikona svetog Nikole završila u bazilici u Bariju, gde se čuvaju mošti ovog svetitelja, dok je ikona svetog Petra i Pavla u katedrali Svetog Petra u Rimu. Na obe ove pravoslavne ikone imena svetaca su ispisana srpskom ćirilicom, kao što je Jelena potpisivala i sva svoja zvanična pisma.

BOGORODIČINA CRKVA

Današnje selo Gradac osnovano je u 19. veku, a teško oštećena manastirska Bogorodičina crkva služi kao parohijska. Bila je bez svodova, kupole, nameštaja, zasuta zemljom u visini od dva metra. Tek 1910. godine nad njom je postavljen zaštitni krov sa crepom, oslonjen na drvene stubove.

Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije organizovao je 1948. i 1949. godine konzervatorske radove u manastiru. Arheološka iskopavanja su započela 1962. a obnova crkve je trajala do 1975. godine.