Nemac apotekar zadužio Elemir

ISTRAŽIVANjEM o elemirskom apotekaru Ferdinandu Kosu (1900-1981), saopštenom na naučnom skupu Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, farmaceut i publicista Stevan Vukov iz Zrenjanina predočio je neobičnu sudbinu svog po mnogo čemu izuzetnog kolege, čime je obogatio istoriju srpske farmacije.

Podaci o životu nemačke familije Kos na prostorima Banata datiraju iz 1800. godine, kao posednicima kuće u Kleku. Preselili su se u Veliki Bečkerek, gde je Ferdinand rođen 15. jula 1900. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a studije farmacije u Zagrebu 1923. Praksu je obavljao u apoteci Milivoja Moljca u gradu na Begeju, gde je nastavio da radi sve do 1927, kada posle ženidbe počinje sa sopstvenom apotekarskom praksom.

- Prva apoteka u Elemiru radi od 1902. Promenila je više vlasnika, dok koncesiju 1928. nije dobio Ferdinand Kos. Elemir je od davnina bio podeljen na srpski i nemački deo, iako ta podela nije bila striktna. Kosova apoteka nalazila se u nemačkom delu sela, u kući srpske porodice Jankov - opisuje Stevan Vukov.

ŽIVOTNU saputnicu Jevrejku Barbaru Kraus, Kos je upoznao u Bečkereku. Veza je brzo ovenčana brakom. Uz gajenje troje dece, Barbara je pomagala suprugu u poslu. Njihova apoteka postala je ponos Elemira, a Ferdinand Kos važio je za omiljenog humanistu koji je pomagao sugrađanima.

Pročitajte još: Vojvođanske priče: Sin ćurčije prvi farmaceut

- Politička previranja sredinom tridesetih godina dotakla su i Elemir. Preko "Kulturbunda" pojedinci iz nemačkog nacionalnog korpusa počinju sa demonstriranjem otvorene netrpeljivosti prema pripadnicima drugih naroda, posebno Jevrejima. Na meti se našla i Barbara Kos - iznosi Vukov.

Ferdinand Kos - Foto Porodični album

- Živeći pod istim krovom parohijskog doma i deleći iste moralne principe, apotekar i sveštenik, Nemac i Srbin, iskovali su prijateljstvo čijoj čvrstini kušnja vremena nije mogla nauditi - kaže Vukov.

AVGUSTA 1941. elemirskog apotekara zadesila je nesreća. Supruga Barbara je u Bečkereku uhapšena u raciji, i zajedno sa 1.200 svojih sunarodnika baržama deportovana u beogradske "Topovske šupe". Od streljanja spaslo je što je registrovana kao Jevrejka u braku sa Nemcem i postala je zatvorenica logora na Sajmištu. Ferdinand dugo nije znao za njenu sudbinu...

- Urgiranjem uticajnih poznanika i pozamašnim mitom, uspeva da Barbaru spase iz samog predvorja pakla. U parohijskom domu, u statusu ilegalca, živela je sve do oslobođenja, oktobra 1944. - kaže Vukov.

Ferdinad je uspeo da izbegne mobilizaciju u nemačku vojsku. Odbio je ponudu da se razvede od Barbare i preseli u Nemačku, gde bi dobio dobro plaćen posao u struci. Apoteka je tokom ratnih godina otežano radila, ali Kos je pomagao znanima i neznanima.

Barbara i Ferdinand 1927.

Sa sveštenikom Felbabom učestvovao je u prikupljanju hrane, lekova, odeće i obuće koja je upućivana partizanskim borcima u Banatu.

PRED samo oslobođenje Elemira, 2. oktobra 1944. godine, među tragično stradalim logorašima iz Čoke, nalazilo se i desetak mladića iz sela. U znak odmazde, Elemirci su prikupili osamdesetak domaćih Nemaca i naprečac odlučili da oni budu streljani. I kao što se tokom nemačke okupacije borio protiv nacističke pošasti, isti pravdoljubivi princip nalagao je Kosu da se zauzme i za ove nedužne ljude, kazuje njegov biograf Vukov. Od nadležnih vlasti je pokušavao da izdejstvuje opoziv surovog nauma i sam se izlažući opasnosti da dobije etiketu izdajnika.

Pročitajte još: U selima farmaceuta ni za lek

- U pomoć mu je pritekao Sever Felbab. Stigli su zajedno do groblja gde se spremalo streljanje. Pop je raširenih ruku stao pred streljački stroj i telom zaštitio svoje komšije Nemce, zapretivši glasom starozavetnog proroka da se pravda ne može postići činjenjem nepravde. Poznavao je dobro svoje komšije, znao da oni koji su okrvavili ruke nisu čekali oslobođenje već su odstupili sa nemačkom vojskom i da za njihova nepočinstva nikako ne smeju stradati nedužni ljudi, samo zato što su Nemci - opisuje Vukov.

VLASNIK PA UPRAVNIK

KOS je sa privatnom praksom u Elemiru nastavio sve do 1949. kada je njegova apoteka postala narodna svojina, a on zaposlenik u njoj. Zatim je bio upravnik do 1961, kada je raspoređen za apotekara u Padeju i Ostojićevu. Tu je dočekao rešenje o penzionisanju 1973. Supruga Barbara preminula je 1979, a on dve godine kasnije i sahranjen je na Katoličkom groblju u Zrenjaninu.