Od blata se dobro živelo

ODBAČENO grnčarsko kolo i polomljene peći raštrkane po Grkinji svedoče o jednom zanimanju bez koga se do pre 30 godina nije mogao zamisliti život. U poplavi etno-detalja u našim kafanama grnčarija je ponovo u modi, ali je nema ko praviti, barem ne onako tradicionalno kako su Veljkovići, poznati grnčari u Srbiji, to čitavog života radili. Starina Čedomir Veljković (91) polako skida paučinu sa alata, jer su njegovi potomci i komšije rešili da ožive radnju staru više od 100 godina, i to uz pomoć Rumuna.

Nije se mogla zamisliti kuća bez testija za vodu, kondira za rakiju, ćupa za mast, đuveča za kuvanje, kandila, saksija... Sve su to od malih nogu učili da prave deda Čeda i njegovo troje braće pod budnim okom oca Krstimira. Nekako je od svih braća on najbolje savladao zanat, pa je bio zadužen za finese, da ukrašava predmete i pravi zahtevnije oblike.

- OD Svrljiga do Čačka, do Kruševca i svuda po Srbiji prodavali smo našu grnčariju. Radilo se, ali se i lepo živelo. Nas četvorica braće smo se oženili i napravili kuće, a onda su došla neka druga vremena. Otvarale su se fabrike, niko nije hteo da uči za grnčara. Smetalo im blato, a nas je to blato othranilo - kaže deda Čeda.

Starina tvrdi da zanat nije težak i da bi imao snage da nekog ponovo podučava.

PROČITAJTE I:Prokuplje: Zbog dobrog rada i - status grada

- Ne volim često da ulazim u radionicu, vraćaju mi se sećanja kada je ovde bujalo od života i pesme - priseća se stari grnčar, dok po navici skida prašinu sa grnčarskog kola.

NjEGOVA bratanica Nega Stojanović kaže da su svi u kući morali da rade, ali je majstorstvo bilo predviđeno za muške glave. Nikada se ženska čeljad nije latila kola već je bila zadužena za neke fizički manje zahtevnije radnje.

- Radionica je zaključana pre 25 godina i, kada sam je nedavno nasledila, htela sam da ponovo oživi. Nešto me vuče da obnovimo našu tradiciju jer je grnčarstvo plemenit zanat po kome je naše selo bilo poznato - kaže Nega, koja ima podršku brata Dragana ali i ostalih rođaka i komšija da na njihovom imanju počne obnova grnčarstva u selu.

NADAJU se da će i druge porodice koje su se bavile grnčarstvom, a posle Drugog svetskog rata bilo ih je 30, skinuti paučinu sa zaboravljenih radionica.

- Naš sveštenik Dragan je u pregovorima sa jednom organizacijom iz Rumunije koja neguje grnčarstvo da uz pomoć evropskih fondova obnovima grnčarstvo u našem selu. Organizovali bismo za početak školu, da bi imao ko da izrađuje predmete jer od deda Čede možemo očekivati samo znanje i iskustvo - kaže komšija Zoran Ilić i dodaje da planiraju i prodajni prostor, ali i jedinstveni muzej grnčarstva.

POREZ ZA PRIVATNIKE

Deda Čeda se priseća da su plaćali najveći porez u selu, jer su četiri brata živela "u zajednici" - otac nije hteo da ih podeli.

- Takvo je bilo vreme, politika takva da su oni koji su radili privatno i bili nezavisni od države i fabrika bili na meti. Moj otac nije posustao i ostao je svoj na svome, a i nas je vaspitavao da pošteno radimo, a za nas koliko ostane - kaže Čeda.