TV KRITIKA: Prozor posrnule duše

SVAKO otvaranje negdašnje tabu-teme, Informbiroa, budi neutoljivu žeđ za otkrivanjem novih činjenica, što je posledica prećutkivanja ili zabrane ove teme u celom posleratnom periodu. Sada se Javni servis Srbije odlučio da koliko god je moguće otvoreno i profesionalno odgovori na ovaj izazov u dvodelnoj TV emisiji pod gornjim naslovom. Posao je ozbiljno shvaćen, bez obzira na to što se činilo da državna televizija ni ovoga puta neće otići dalje od stereotipa titovske epohe i opreznog, izbalansiranog pristupa karakterističnog za ranije pokušaje, kojih je bilo i koji su uvek nekako uspevali da izbegnu otvorena pitanja, klizave teme i neugodna tumačenja. Tako je počelo i ovoga puta. U prvom delu emisije metodom red na red izlažu se već poznate činjenice, davno prihvaćeni stavovi i stereotipi naše novije istoriografije. Pomislio sam: o, ne opet! Naročito je iritiralo odsustvo svake dramaturgije u sklapanju ovog narativa, svake inovacije ili kontrapunkta. (Ali to je možda i bolje nego diletantski pokušaji novinara ove kuće da se igraju hibridima fikcije i realnosti i aranžiraju igrokaze, kakav je, recimo, bio prošlogodišnji "Veliki rat").

Preokret se dogodio u drugom nastavku kao posledica snage dokumenta. Dotadašnju amorfnu i disperzivnu mapu događaja odjednom je potpuno zamenilo glavno mesto tragedije: Goli otok. I danas je zlokobno usamljen, surov kao arhajski Naksos, avetinjski pust pod nemilosrdnim suncem, koje uzbrdo gura večiti Sizif, simbol mitskog kruženja. Prvi put smo izbliza gledali Goli otok - spomenik smrti i taj susret proizveo je strašan šok. Tamo još stoje urušeni kazamati i zarđale kible, huji i vreli i studeni vetar, valja se negostoljubivo more i oseća se zadah smrti. Neko pametan ništa tu nije dirao nego je ostavio da se jezivi beleg ljudske nesreće urušava sam od sebe pod burom i jarom. Groznijeg spomenika nema pod kapom nebeskom i gledalac to oseća u svakom kadru. To nije ni spomenik, ne piše tu ništa, tamo niko ne dolazi, ne ostavlja cveće, niko ne dira zidove i provaljene strehe koje su u krvi i znoju gradili mučenici, a sada kruni vreme. Zatim zaista čujemo svedočenja još živih žrtava golootočkog pakla.

Pročitajte još - Susret sa istorijom: Tito hteo da se preda Nemcima u Drvaru

Pažljivo odabrani, sa smislom za empatiju, ovi odlomci jednog još nesnimljenog horora zabijaju nam se pod svest kao klinci jednog surovog doba. Ali taj film strave i užasa događa se sada. Dok nam usamljeni posetilac ovog mesta pokazuje gde se izvodio "stroj", odnosno "topli zec", čujemo glasove stvarnih žrtava ovog mučilišta i kroz svest nam prolaze slike iz proze Dragoslava Mihailovića, koje se ne mogu zaboraviti. Šta više može televizija? Šta je to nego onaj stvarnosni prizor, koji je snaga pokretne slike, kako je govorio Bazen? Kad je istinita - ta slika postaje potpuno svedočanstvo.

Sve to daje naročit naboj komentarima istoričara, sociologa, svedoka i aktera Devetog kruga, koji nije mogao da zamisli autor Pakla, ali je smislio i režirao onaj čudovišan um. U pogledu njegove krivice mišljenja su različita. U emisiji neki učesnici nalaze i reči opravdanja: danas to sve izgleda drugačije i daleko složenije nego što je prvi i osnovni utisak, koji ostavlja ovaj prizor posrnule duše. Prostor koji nam je na raspolaganju ne dozvoljava više, tema ima za celu studiju, ali smo želeli da prenesemo utisak glavnog toka, koji nam još ne da mira.