ZANIMLJIVO ISTRAŽIVANJE: Žene slavu sačuvale

MOŽDA se kod Srba za glavu kuće smatrao domaćin, ali je domaćica bila “glavna” na svakoj krsnoj slavi, pokazuje zanimljivo istraživanje o proslavljanju porodičnog zaštitnika u okviru projekta ovdašnjeg muzeja. Tako se, podvlače naučnici, pokazalo da prvi element nematerijalne kulturne baštine Srbije upisan na Uneskovu reprezentativnu listu 2014. godine - slava, slavu duguje - ženi.

Mesecima su stručnjaci Narodnog muzeja Kruševac, radeći na projektu koji se odvijao pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, pripremali materijal za izložbu “Srećna slava, domaćice”, koja će biti otvorena do kraja februara. Zajedno s posebnom radionicom za izradu posnih kolača “Artis centar” iz Beograda i predavanjem o slavama u Kući Simića, sačinjena je srećna naučna “uvertira” pred Svetog Nikolu, jednu od najvećih slava među Srbima i Kruševljanima.

- Tokom prikupljanja materijala došle smo do neobičnih saznanja, jer koliko god slava bila značajan porodični praznik, nema mnogo fotografija ili pisanih dokumenata da o tome svedoče, za razliku od venčanja i rođendana, sve do ere digitalnih fotografija i globalne virtuelne stvarnosti - kaže Zorana Drašković Kovačević, kustos pedagog i autorka originalnog projekta. - Tokom poslednje decenije, internet preplavljuju mnogobrojne fotografije slavskog posluženja, koje predstavljaju nastavak prakse da se ono što nije viđeno u tanjiru na društvenoj mreži, nije ni pojelo.

U prošlosti, mnoge slave, posebno na selu, proslavljane su drugačije, pre svega diskretno. Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i gastroheritolog, ocenjuje da je slava predstavljala neotuđivi deo kulture pamćenja, i kao borba za očuvanje identiteta, ali i kao svojvrsni vid otpora ropstvu, islamizaciji i nestanku.

- Strani putnici, poput Kanica i Pejtona, obaveštavaju nas u drugoj polovini 19. veka o običaju čestitanja slave u gradu, koji podrazumeva posluženje u smislu slavskog žita, slatka, kafe i rakije, ali ne i sedanje za slavsku trpezu, koja je u pravilu namenjena prethodno pozvanim gostima, kumovima, značajnim porodičnim prijateljima i najbližoj rodbini - navodi Tamara Ognjević.

Dodaje da izvori svedoče o pojavi prenošenja proslave svetitelja zaštitnika s porodice na veće grupe građana, pa tako slave počinju da slave trgovački esnafi, kulturna i dobrotvorna društva, vojska...

Gospodarica sopstvenog doma, smatra Tamara Ignjević, postaje žena, koja najpre u Vojvodini, a potom i južnije, zaboravlja na svoju diskretnu poziciju u kući. U porodicama nije redak slučaj da se slavi i takozvana preslava, odnosno “snajina slava”. Po tradiciji, jedinstven praznik posvećen zaštitniku porodice i domaćinstva prenosi se s kolena na koleno, od oca na sina i od sina na unuka.

TRADICIJA Priprema slavskog kolača

- Porodični zaštitnik se ne menja sem u slučajevima velike nevolje, kao vid mimikrije pred nekom opasnošću, a jedna porodica može iz nekog svog razloga slavu ili preslavu da promeni u drugu - iznosi etnolog Zorica Simić, muzejski savetnik kruševačkog muzeja, dodajući da je, uprkos svim izazovima i promenama, ostalo to da su glavna obeležja slave kolač, vino i sveća, kao primarni elementi, kao i sveta vodica, koljivo i tamjan.

O proslavi slava se dugo govorilo, i znalo se da domaćin pali sveću, kadi goste, nazdravlja i seče kolač, dok je domaćica radila sve ostalo - mesila kolač, pripremala žito, ručak, kolače... Istraživanje pokazuje da su i tada slave imale čestitare, goste koji vole da pričaju gde su sve bili i koji obilaze i po nekoliko kuća u slavskom danu. Otuda se kafa zbog njih služila u plitkim špic-šoljama, da se ne pretera u konzumiranju kofeina. Na slavu se u prošlosti pozivalo samo prvi put. Ima podataka da su imućnije kruševačke porodice slavu oglašavale u štampi, kao i da su slate pozivnice. A gosti su donosili samo buket cveća iz bašte.

Slavski kolač mesio se sa svetom vodicom, vino je moralo da bude najbolje, a pored bogate mrsne ili posne gozbe, po tri puta su se služili kolači (vanilice, štrudle, londonske štangle, lenja pita...).

UZ SVECA I PRAVILA

NAJČEŠĆE slave kod Srba su oduvek bile Sveti Nikola, Sveti arhangel Mihailo (Aranđelovdan), Sveti Jovan, Sveti Đorđe - Đurđevdan. Važno je bilo da porodice koje nose isto prezime i obeležavaju istu slavu međusobno ne sklapaju brakove, jer se smatraju srodnicima.