Utihnuo čekić Agičevića

U TIJABARI, na levoj obali Nišave, nekadašnjem zanatskom centru Pirota u kome je sve vrvelo od kalfi, šegrta i majstora, za koju godinu, "zanemeće" i poslednji nakovanj i utihnuti mehovi sa kojima se još uvek bori Siniša Agičević (55), poslednji kovač u pirotskom kraju. Jedna za drugom godine se nižu i prolaze, a majstor Siniša planira da već za koju godinu ode u zasluženu penziju. Sa njim će u istoriju otići i zanat za koji ovde nema zainteresovanih.

- Radnja je stara bar 150 godina, a ja sam šesta i nažalost poslednja generacija porodice Agičević, koja se bavi ovim čestitim i teškim poslom. U Pirotu je do pred Drugi svetski rat bilo pedesetak kovačnica i bilo je posla za sve. Po nekoliko dana se čekalo za motiku, pijuk, sekiru, trnorez .... Alate su naručivali i popravljali drvoseče, vinogradari, rabadžije, kolari, kafedžije, dunđeri i mnogi drugi. Ko god je hteo da pokrene neki posao, morao je da dođe kod kovača po novi alat ili da popravi stari. Ti zanati su polako nestajali, posla je bivalo sve manje i ja danas jedva sastavljam kraj s krajem. Dođu ljudi poneku sitnicu za kuću: mašice, žarač, da iskale raonik, da podoštre nož ili slično. Zato donekle i razumem mlade koji beže od ovakvih garavih radionica i traže lakši hleb - priča Siniša, koji je do pre dvadesetak godina i sam radio u preduzeću koje je propalo.

- Da nije propala moja bivša firma, verovatno bi i ova radnja bila zatvorena ranije. Bio sam primoran do dođem kod oca i počnem da učim kovački zanat, mada sam o njemu dosta znao i ranije. Ipak, jedno je znati, a drugo probati - sumira svoje misli Siniša, koji veruje da se ovaj stari zanat može sačuvati, bar kao turistička atrakcija, ako ništa više.

- Odlično znam da je vreme klasičnih kovača prošlo jer se sada sve radi preko računara, interneta i drugih novotarija. Ukoliko država želi da pokaže i prikaže ovaj zanat, mora da ga na neki način stimuliše, da nas oslobodi poreza i drugih dažbina. Ako ne trajno, onda bar na početku rada neke kovačnice. Danas se više ne obrađuju vinogradi, šume se ne seku sekirama, za kopanje postoje mašine a ne krampovi, ali sam siguran da bi neko od turista voleo da vidi klasičan nakovanj, čekić, mašice ili drugi alat koji se koristio vek i po. Verovatno bi voleo da povuče i meh, da pita od čega je napravaljen i kako raspaljuje ćumur - razmišlja majstor koji kaže da se oseća kao konobar koji će svojim retkim gostima uskoro objaviti poslednji fajront.

SEDENjE SRAMOTA

UZ meh, mašice i čekić, nakovanj je osnovna alatka kovača i bez njega je radnja nezamisliva. Stari kovači su za najveći greh smatrali sedenje na nakovnju. Mušterija koja dođe u radnju i, iz neznanja ili pakosti, sedne ili se nasloni na nakovanj, po pravilu je bez upozorenja kažnjavana batinama jer su kovači nakovanj poistovećivali sa hlebom.