I korita na meti tragača za zlatom(FOTO)

VIŠE desetina staroplaninskih kamenih pojila za stoku, u obliku korita izdubljenih u peščaru, svedoči o prohujalim vremenima, ali su, nažalost, sve češće meta tragača za starim zlatom, koji detektorima uporno traže skriveno blago još iz doba Turaka.

U svakom ataru od sedamdesetak sela na ovoj strani planine stočari su, svojevremeno, kraj izvora postavljali kamena korita, kako bi pojili mnogobrojnu stoku. Pastira pak poodavno nema, nema ni stada, ali o pojilima, bar među tragačima za zlatom, i dalje kolaju priče o blagu kojeg se treba dokopati, a nalazi se ispod nekog od korita.

Pojila su stara najmanje 150 do 200 godina, mada ima i onih koja su rađena u prošlom veku. Klesali su ih majstori koritari u peščaru. Vlasnik svakog stada, koja su tada bila baš brojna, imao je obavezu da sam ili kod koritara naruči da iskleše jedno do dva korita na mestu, gde mu tokom leta stoka dolazi na ispašu. Zato su na pojilima često po dva, ali ponegde ima i 12, pa i 15 korita, koja su u ono vreme vredela kao suvo zlato. Obično se na pedesetak grla klesalo po jedno, kako bi stoka mogla da pije bar dvaput dnevno.

- Najveća kletva, koju nije voleo da čuje nijedan koritar, bila je: "Dabogda ti puklo korito, kad ga poslednji put čekićem udariš", budući da nije bilo materijala kojim bi korito moglo da se zalepi, niti kao danas bušilica i brusilica kojima bi se vajalo u peščaru. Kad bi to znali, današnji "zlatari" nikad ne bi oskrnavili nijedno korito ili ga ukrali i odvezli u parkić ispred svoje kuće - besedi za "Novosti" jedan od stočara iz Pokrovenika, koji baš zbog tragača ne želi da mu pominjemo ime.

Pojilo Vrtibog u Gostuši

Kako sam tvrdi, u ataru njegovog sela, gde je nekad paslo i po desetak hiljada ovaca i mnogobrojna krupna stoka, najveća pojila su u Bresju, zatim kod Kladenca, u Topilima, Mirinpeču, Bučju. Gotovo svako od pomenutih je narušeno, jer je ispod njega traženo zlato ili pak nedostaje neko od korita, koja su nekad služila drvosečama i pastirima za oštrenje sekira i britvi.

- Pojila se oštećuju, uglavnom, na zabačenim mestima, tamo gde odavno nema stoke i malo ko zalazi. Tragači dolaze noću, detektorima pretražuju teren, onda pronađu neki čep od piva ili slomljenu alatku, pa naprave štetu, koja se po pravilu primeti tek kad prođe mesec-dva. Ali ne usuđuju se da kopaju kod izvora kraj kojih dolaze izletnici ili prolaze meštani - napominje naš anonimni sagovornik.

Korita u Bresju najčešće na meti tragača za zlatom Foto V. Ćirić

TRAGAJU NOĆU

ZA ista seoska pojila vezane su i narodske priče o vampirima i vilama, koje se na punoj mesečini pojavljuju kraj vode. Upravo zato, kraj pojila su često dolazile i seoske vračare, uglavnom u gluvo doba, kako bi nekoj devojci ili momku skinule zle čini. danas su pak vile, vampire i vračare zamenili moderni "lovci" na otomansko zlato.