Dijamantski gimnazijalci

DOK su danas školska prijateljstva mahom kratkog daha i često se završavaju nedugo nakon poslednjeg školskog zvona, jedna generacija uspela je da se okupi čak 60 godina od dana kada je poslednji put sedela u đačkim klupama. Učenici gimnazije iz Uroševca na Kosovu obeležili su ove subote u beogradskom restoranu "Trandafilović" punih šest decenija od velike mature, koju su proslavili davne 1957. godine. Od 77 đaka, koji su upisani u uroševačku gimnaziju školske 1953/1954, čak 40 ih je završilo fakultete, a 12 više škole različitih profila. Među njima ima ekonomista, pravnika, inženjera, lekara, profesora, pa i jedan sveštenik. Iako neki više nisu među živima, ovog subotnjeg popodneva okupilo se skoro dvadesetoro prijatelja iz klupe i podelilo sećanja iz lepih školskih dana.

- Mi nikada nismo zaboravili svoje školske drugove, družimo se redovno, a poslednje veliko okupljanje bilo je pre dve godine - kaže Dragoslav Kapetanović, ekonomista po struci i jedan od organizatora proslave. - Ipak, poslednje okupljanje u Uroševcu bilo je 1997, kada smo slavili 40 godina mature.

Ovi ljudi svedoci su i tragedije koja je zadesila njihov grad i čitave generacije Srba odraslih u njemu. Uroševac, smešten u podnožju Šar-planine, dobio je ime po poslednjem srpskom caru Urošu Nejakom, a pre rata na Kosovu bio je naseljen pretežno srpskim stanovništvom. Ipak, danas u njemu Srba više nema, a prognani Uroševčani nemaju mogućnost da se vrate u svoj zavičaj.

- Do 1999. godine većina danas okupljenih živela je u Uroševcu - priča Dragoslav. - Nakon rata, sa nekoliko kesa i papučama u rukama smo pobegli i nikad se nismo vratili. U naše domove uselili su se Albanci.

Umesto u Uroševcu, ovi ljudi proslavljaju svoj jubilej u Beogradu, gde većina i živi. Sve im je oduzeto, kažu, osim sećanja na zavičaj i školske dane, koji su, ipak, samo njihovi.

BOR CARA DUŠANA

NEDALEKO od Uroševca, u selu Nerodimlje, nalazio se letnjikovac dinastije Nemanjića, a u njemu stablo bora koje je, po predanju, posadio lično car Dušan. Bor je postojao sve do 1999. godine, kada su ga posekli Albanci.

- Oko tog borovog stabla mnoge generacije Uroševčana, uključujući i našu, družile su se i odrastale, i mnogo je lepih uspomena vezano za njega - seća se profesorka Vida Matijević. - Kada su ga Albanci posekli, to je bio dokaz na oni ne žele samo fizičko, već i duhovno zatiranje našeg naroda u ovom gradu.