Jedina žena sajdžija u istočnoj Srbiji

- U MALOJ radnji u starom delu Bora, u kojoj se popravljaju satovi, mušterije koje uđu odmah sa vrata ostaju - zatečene. Jer, umesto, kako stereotipi nalažu, da vide sedog gospodina, sa obaveznim satom na lanac koji viri iz prsluka, dočekuje ih širok osmeh Dragane Mitrović, jedine žena sajdžije u istočnoj Srbiji.

- Prvi put sam se s popravkom satova susrela u svojoj 15. godini - počinje, kroz osmeh, priču Dragana. - Prijatelji mojih roditelja su imali časovničarsku radnju u Sremskoj Mitrovici, gde sam rođena. To je, što kažu, bila ljubav na prvi pogled.

Dragana je otišla kući i majci samouvereno rekla da je će se baviti popravkom satova. I, tako je, uporedo sa školom, završila i sajdžijski zanat, kojim se bavi gotovo - tri decenije

- Dešavalo se da dođu mušterije i ostanu potpuno zbunjene kada mene ugledaju - nastavlja Dragana. - Sećam se jedne porodice iz Nemačke. Došli su u moju radnju, rekli da im treba popravka sata, a onda seli i čekali. Kada sam im rekla da mi daju sat da ga pogledam, oni su zbunjeno prokomentarisali: "Pa čekamo majstora. Zar vi to radite, hoćete li umeti da popravite sat?".

Dragana im je popravila časovnik. A, mušterije su bile toliko zadovoljne da se tu rodilo veliko prijateljstvo.

- Ne prođe nijedna godina da moji prijatelji, kada borave u Srbiji, ne dođu da me obiđu, donesu poklon ili neki novi sat na popravku - priča Mitrovićeva.

Ona naglašava da mušterije često žele da prisustvuju popravci sata, što im ona i dozvoljava.

- Jedan čovek je doneo sat i tražio je da se zameni staklo. Predložila sam da ga i očistim. Dok sam ga popravljala, čovek mi je rekao da je sat platio više od 1.000 evra. Ja sam mu tada saopštila, dobro poznavajući satove, da je reč o kopiji. U tom trenutku čovek je prebledeo i samo su mu krenule suze niz lice. Uplašila sam se da mu se nešto ne dogodi. Kada se malo pribrao, kazao je: "Da nisam prisustvovao poravci, mislio bih da ste mi zamenili sat" - dodaje naša sagovornica.

Svoj zanat poistovećuje sa medicinom. Jer, ističe, za ovaj posao potrebni su mirna ruka i strpljenje.

- Imam običaj da za sat koji uopšte ne funkcioniše kažem da je mrtav. Kada uspem da ga popravim, za mene je to nešto nadragocenije. Kao i u medicini kada se čovek oporavi posle operacije - dodaje Dragana.

Ponekad na jednoj popravci provede četiri sata, a nekad i duže.

Ona neprestano prati nove tehnologije i brendove jer želi da bude što uspešnija u svom poslu. Ljudi uglavnom traže: menjanje kaiša, stakla, baterije, čišćenje sata...

NAJDRAŽA USPOMENA

- MNOGE mušterije donose stare satove koji za njih imaju sentimentalnu vrednost. Sa tugom na licu često mi kažu: "Rekli su mi da sat ne može da se popravi. On nije skup, ali to mi je najdraža uspomena". Kada uspem da ga popravim i vidim tu neizmernu sreću na njihovom licu, onda sam i ja zadovoljna - ističe Dragana.

MUŠTERIJA IMA

- MUŠTERIJA i dalje ima, ali je sajdžija sve manje. Kada sam se doselila u Bor, od četiri časovničarske radnje ostala je samo moja. I u Sremskoj Mitrovici, od nekadašnjih 15 radnji, danas rade samo tri časovničara. Vreme će se meriti dok je veka i zanat neće izumreti, ali sve je manje mladih kadrova - zaključuje Dragana.