Pravi sveće kao pre sto godina

U voskarskoj radnji godišnje jedva zaradim 4.000 evra. Kada bih lokal izdavao pod zakup, zaradio bih duplo više, ne bih morao da brinem o porezu i nabavci materijala i mogao da se bavim nekim drugim poslom i dodatno zaradim. Ali moj deda Dragoslav dao je život za tu radnju. Pored toga, kome vosak jednom uđe u krv, osvoji mu dušu. Ne bih mogao da se bavim nijednim drugim poslom. Kada napravim sveće, umem satima da sedim i gledam kako su lepe i glatke - s uživanjem i puno ljubavi priča o svom zanatu Igor Marinković iz Svilajnca, poznatiji kao Voskar.

On je jedini voskar u okolini i jedan od retkih u Srbiji koji ume da pravi sveće na tradicionalan način. Jedini je koji sve radi ručno i od čistog voska. On odbija i da sveće radi od pretopa, odnosno topljenjem korišćenih koje je neko zapalio za pokoj duše.

- Ovako glatku, oblu i sjajnu sveću ne možete da nađete nigde u Srbiji. Radi se metodom polivanja i toplog valjanja. Da bih ručno napravio 10 kilograma sveća, treba mi dva dana, a moderna mašina to može za pet minuta. Ali, kvalitet je neuporediv. Sveća mora da gori sporo, ne sme da čađavi, niti da pusti ijednu suzu. Mora da gori stabilno na bilo kojoj temperaturi - veli Marinković.

On je jedinstven i po sitnim svećama, koje takođe pravi kao pre sto godina. Deda mu je, kaže, taj način izrade ostavio u amanet, i on želi da ga očuva. Zato ima stalne mušterije, a od Ministarstva privrede dobio je sertifikat da sveće izrađuje metodom starog zanata.

Marinković je treća generacija voskara u svojoj porodici. Posao je započeo deda Dragoslav 1947. godine sa suprugom Zagorkom. I njegova dva rođena brata, Radomir i Dragiša imali su svoje radnje u obližnjem Kušiljevu, ali njihovi potomci nisu hteli da se bave ovim zanatom. Porodičnu tradiciju nastavio je Dragoslavljev sin Branko, a potom Igor. Dragoslav i Zagorka su imali bombondžijsko-svećarsku radnju u kojoj su pravili bombonice, lulice, liciderska srca i kolače, limunadu i bozu. Igor je prestao da pravi neke proizvode. Pored verskih sveća, on izrađuje rođendanske svećice sa četiri vrste brojeva, miliker, mirišljave, bele i svadbene sveće, kao i one koje upijaju dim i protiv komaraca. Izrađuje i mirišljavi tamjan, po čemu je redak u Srbiji, brikete za tamjan, fitilje za sveće, ukrase za sveće...

Marinković kaže da zbog loše zarade ne bi voleo da se njegova dva sina bave tim zanatom, ali veli da će im pokazati sve majstorske cake, jer je njegov deda morao da trpi da mu majstor po glavi prospe kofu vrelog voska.

LICITARSKI KOLAČI

Igor povremeno napravi i 15 modela liciderskih kolača, jer je za njima mala potražnja. Godišnje proda od 50 do 100 komada.

- Licitarski kolač je ritualni kolač koji se namenjuje mrtvima za pokoj duše. Kod nas su ovaj običaj zadržali samo Vlasi. Prema nekim podacima receptura datira još iz starog Egipta, kada je to, takođe, bio obredni kolač. Prave se nedelju dana. Najpre se mesi testo, čija je receptura velika tajna. Ono mora da prenoći dva dana. Potom se razvija, peku se kolači, seku i oblikuju, pa se suše čitav dan. Potom se peku, pa opet suše čitav dan i tek onda šaraju. Pravim i licitarska srca sa ogledalcima, koja mladići poklanjaju devojkama - kaže Marinković i dodaje da je ovaj ukras jestiv tri godine, a može da traje i pola veka.

DEDINE MUKE

Pošto je Dragoslav robu prodavao po vašarima i pijačnim danima po selima, nosio ju je u rancu, na leđima, jer nije imao da plati konjska kola.

- Bila su to teška vremena. Najteže je bilo u vreme komunizma. Pripadnici Komunističke partije svakodnevno su sedeli pored tezge i gledali ko kupuje slavske sveće, jer deda nije hteo da oda svoje mušterije. Umeo je u dva sata noću da odnese sveću članu Partije, koji je slavio slavu. U znak odmazde, verni komunisti su dedi prilikom brojanja pazara kalemili veći iznos da bi platio veći porez. Deda je imao samo 25 godina kada je umro - tužno će Marinković.