Uz stado godine ne broji

VITOMIR Krstić (87), iz srednjovisočkog sela Nišor, ni u godinama koje se primiču devetoj deceniji, ne odustaje od posla. Vita ima penziju, sasvim dovoljnu da uživa u toplom domu sa suprugom Milom, ali malo kad je kući. I u ove zimske dane više je napolju, na livadi, utrini nedaleko od sela, gde napasaju njegovih šest koza i jedna krava. Voli stoku, na nju je navikao od malih nogu, još od kada je prohodao i kada je sa svojim šarenim stadom na livadi zaboravio na bolove u kuku, koji ga odavno muče. Retko kada se požali na bolove, ali i te kako oseća škripu suvog zgloba, stisne zube i hramlje.

- Radio sam kao magacioner u nekadašnjem "Razvitku" u Pirotu, gde smo proveravali građevinski materijal. Putovao sam svaki dan do sela i nazad, ali sam i tada čuvao stoku. Sa stokom sam, praktično od kada sam prohodao do dana današnjeg. Volim kada mi u dvorištu i u štali zamiriše brav, kada ih hranim, timarim i kada pričam sa njima u štali. To je jače od mene i ne znam kako će biti kada jednog dana više ne budem mogao da imam svoju stoku - priča Vita.

Penzija mu omogućava da živi sasvim solidno, ali voli obaveze oko stoke. Ima dvojicu sinova od kojih je jedan ekonomista, drugi inženjer, obojica su u Pirotu, obilaze ga i stalno savetuju da je vreme da se mane stočarstva.

- Razumem ja njih što brinu za mene. To je dobro, tako su vaspitani i redovno dolaze kod mene, ali ja jednostavno ne mogu povazdan da sedim u sobi. Čudim se pojedinim mojim kolegama koje, na primer, u gradu svakodnevno provode vreme ispred televizora, sede u parkovima ili u klubovima igraju domine i karte. Kada se vraćam sa ispaše i pogledam pune slabine mojih koza i krava, srce mi je puno. Uveče nakon što ih pomuzemo baba i ja spremimo mleko i sirimo ga, pogledam vesti na televizoru i to mi je dovoljno. Ni u najgorim snovima ne mogu da zamislim da se ceo bogovetni dan vučem po sobi ili sedim kraj šporeta - priča vredni gorštak, koji je ipak morao malo da "se koriguje", bar kada je u pitanju stoka.

ČUVAĆU DOK MOGU

- PRE nekoliko godina čuvao sam desetak krava. Onda sam počeo da smanjujem broj krava na devet, pa na osam, zatim sam prodao još jednu, pa drugu...., i sada mi je ostala ova jedna koja ide na ispašu sa kozama. Stoka mi je pitoma i ne odvaja se od mene. Nosim ovu tojagu, da se podupirem, ali nikad nisam udario nijedno bravče. Čim krenem sa livade, eto ih za mnom i sve tako do štale. Čuvaću ih dok god mogu da mrdam. Pripremio sam dovoljno hrane za zimu uz pomoć sinova, a i vreme je lepo, tako da ćemo na ispaši podosta uštedeti - svodi svoje planove za predstojeću zimu očvrsnuli Krstić, koji ne pati ni od jedne bolesti, sa kojima njegovi vršnjaci obično kubure decenijama.