Šta će mi vila od 700 kvadrata, nigde se nisam video sem u Srbiji

JOŠ dok sam bio na specijalizaciji na Neurohirurškoj klinici u Beogradu, čileanski konzul, koga sam sreo 1995. godine na kongresu u Berlinu, ponudio mi je da se sa porodicom preselim u Santjago de Čile. Nudio mi je vilu od 700 kvadrata, vilu za poslugu, da sedam meseci sa suprugom Vesnom učim jezik i da četiri godine radim u državnoj praksi, a da posle mogu da otvorim privatnu praksu. Kasnije mi je u Libiji, koja ima izražen saobraćajni traumatizam, jer dnevno gine od 7 do 10 ljudi, nuđeno sve što poželim. I to sam odbio, jer, jednostavno, sebe nisam video na drugom mestu osim u Srbiji.

Ovako priča Momir Jovanović, specijalista neurohirurgije, doktor medicinskih nauka, primarijus, šef Odseka neurohirurgije ćuprijske Opšte bolnice. Bogate ponude je, kaže, odbio, jer je lokalpatriota, zato što nije našao motiv da ode iz zemlje u kojoj je sedam generacija njegovih predaka učestvovalo u svim ratovima, zbog toga što smatra da čovek ne treba da ode iz zemlje u kojoj mu ništa ne nedostaje i zato što nije želeo da svom pokolenju objašnjava šta ga je oteralo s mesta gde je počela civilizacija - iz doline Morave i Dunava.

- Nikada neću da zaboravim reči jednog Zagrepčanina koji je radio u psihijatrijskoj bolnici, koga smo moje kolege i ja srele na Zelenom trgu. Bio je veoma pijan. "Bežite, braćo, odavde. Ima para, ima svega, ali nema sreće" - rekao je. Ćuprijska bolnica imala je odličnu saradnju sa bolnicom u Tolbruku, odlično su nas primali, Gadafi nam se obraćao preko video-bima. Nekoliko puta sam odlazio, operisao, ali nikada nisam hteo da ostanem - dodaje Jovanović.

On veruje da je postao baš neurohirurg zahvaljujući Božijoj promisli i kaže da mu se ta grana medicine, kako je ulazio u problematiku, izuzetno dopala. Tokom specijalizacije operisao je više od 1.800 pacijenata, a do sada je uradio oko 3.500 operacija. Pamti nekoliko. Operaciju pacijenta koga su dovezli s kuhinjskim nožem od tridesetak centimetara u glavi, koji je imao sreće da preživi i da osmog dana ode kući, operaciju policajca koji je pokušao samoubistvo pucajući pištoljem u glavu i devojke koja je pokušala samoubistvo, koja je, nažalost, posle oporavka skočila sa zgrade.

- Najviše pamtim operaciju četvorogodišnjeg dečaka kome je deda smrskao glavu pregazivši ga traktorom. Kada mi je poslao telegram u kome mi se zahvaljuje što može da igra na maturskom plesu, zaplakao sam od sreće, iako nikada u životu nisam plakao, jer je podariti život najveće zadovoljstvo za našu struku. Doduše, lekari su vrsta samarićana posvećena nauci. Tokom studija shvatimo da je smrt deo života, ali svakako se trudimo da ne budemo njen uzročnik - veli doktor Jovanović, koji je u međunarodnim časopisima i na kongresima objavio preko 200 radova.

OPUŠTANjE uz porodicu i fudbal

JOVANOVIĆ kaže da vreme najviše voli da provodi sa suprugom Vesnom, kćerkama Milicom i Natalijom i sinom Jovanom, a da ga najviše odmara igranje fudbala, branje pečuraka i priča sa kolegama iz Rotari kluba "Morava". Sa njima je bio i na hadžiluku u Izraelu i dobio zvanje hadžije. Iguman jednog manastira poklonio im je deo moštiju 10.000 jerusalimskih velikomučenika, deo Svetog mira sa Hristovog groba i deo sveće koja se pali na Svetom ognju.