Nameštaj iz Paraćina kao skulptura

PO zanimanju muralista, diplomirana slikarka zidnog slikarstva sa Fakulteta primenjenih umetnosti Marija Savić Komarac (33), iz Paraćina, pre nekoliko meseci latila se drveta i pravljenja nameštaja, koje potom ukrašava duborezom ili oslikava. Tvrdi da joj je cilj da slikarstvo prenese na upotrebne predmete i da umetnost nađe primenu, a nameštaj da postane skulptura i uđe u galerije.

- Radim doradu i obradu starog nameštaja i izradu novog, po svojoj skici. Svaki komad pretvorim u originalni umetnički predmet. Krenulo je od sitnijih komada i obične drvene stolice koju mi je neko doneo sa željom da je ukrasim. I tapacir sam sama promenila i oslikala celu stolicu. Tako se rodila ideja - priča nam Marija u svom ateljeu u prizemlju porodične kuće.

Ona najviše voli duborez, jer je, pored crtanja, oduvek imala želju da obrađuje drvo. U vremenu kad je sve "turbo" pa mnogi duborez rade mašinski, Marija to čini isključivo ručno. Drvo mora da bude potpuno suvo, a period sušenja drugačiji je za trešnju, lipu, hrast... Kad od firme s kojom sarađuje dobije napravljen komad po skici, recimo sto, ona radi finalnu obradu. Duborez je oduvek bio na ceni kod ljudi koji imaju oko za takve stvari i hoće nameštaj "za sva vremena".

- Zasićeni smo dekupažom koji ne zahteva neku posebnu edukaciju, a ja sam htela da ponudim nešto novo. Razlika između duboreza i oslikavanja je i razlika u vremenu. Duborez zahteva ozbiljan rad. Tako sam ovo ogledalo radila tri pune nedelje po osam sati dnevno - objašnjava Savićeva.

Osim na drvetu, slikati se može i na medijapanu. Marija je to isprobala najpre na svojoj kuhinji. Koristi akrilne vodene boje koje se brzo suše i nemaju štetna isparenja. Potom sledi lakiranje da bi nameštaj mogao normalno da se održava.

I dok je u obradi drveta još na početku, osnovni posao ove umetnice je zidno i štafelajno slikarstvo. Od izrade murala živi. Radi sa željom da od umetnosti obezbedi egzistenciju sebi i svojoj deci.

- Ko iskreno veruje u ono što radi, mora negde da nađe svoj put. Pokušavam, i uspevam, da živim od umetnosti, ali ne u Srbiji. Svakom je rođenjem dato "nešto", i ako čovek to prepozna, mora da pobedi. Nažalost, u našoj zemlji nema mnogo prostora za umetnosti i kulturu, ali se treba boriti i ne utapati u masu.

Zbog toga "hleb nasušni" zarađuje u inostranstvu, oslikavajući zidove u privatnim stanovima, gde je taj posao na ceni. Radi i u Srbiji, ali manje. Na terenu je tad celi dan, ali nema osećaj da je to fizički napor. Jer, za Mariju umetnost nije izbor, niti deo života, već - ceo život. Zato nije propustila da oslika mural u svom ateljeu na kojem su tri devojčice - dve njene, i da, sasvim sama, na pod od 44 kvadrata nalepi mozaik od keramičkih pločica.

JEDNOM RUKOM JEDE, DRUGOM SLIKA

Dok na terenu od jutra do večeri oslikava zidove, zaboravlja na vreme, a često hvata sebe kako jede stojeći.

- Jednom rukom jedem, drugom slikam, a dan mi proleti za 20 minuta. Ni posle takvog dana nisam umorna, jer meni je slikarstvo i posao, i hobi, i zabava.