Od brda mira - brdo smiraja

GODINE užasa, patološkog straha porodica posle streljanja svakog od stotina znanih i neznanih "narodnih neprijatelja", bez krivice i suđenja, od 1944. do 1952. na sadašnjem "Brdu mira" u Gornjem Milanovcu, narod pamti. Decenijama o tom grozomornom "ratu" posle rata Srba protiv Srba, nije se smela zucnuti ni reč. Kamoli javna. Za nezaborav svim tim žrtvama, dužni smo im, kasno ali ne prekasno, odati poštu: da im se na glavnom stratištu postavi dostojan krajputaš, a da se "Brdo mira" preimenuje u Brdo smiraja! - zahteva od vlasti Pokretački odbor, izabran od strane porodica žrtava.

Predsednik Odbora je srpska izdavačka legenda Milorad Glire Daničić, članovi slikar Ilija Drašović, glumac Draško Obrenović, geometar Zoran Hadžić, pisac Miloš Kapetanović, publicista Vojkan Nikolić, svi iz Milanovca, predsednik Svetosavskog pokreta prof. dr Milenko Bodin iz Beograda, istoričar iz Čačka Goran Davidović, kragujevački publicista Miloslav Samardžić. Na glavnom stratištu, gde Odbor traži lokaciju za krajputaš, decenijama je stajao - javni ve-ce...! Srušen 2003. Za narod, to je bilo javno izrugivanje streljanim dušama, čiji se broj procenjuje na oko 600.

- Lično sam 1971. kao direktor Kulturnog centra "Brdu mira" dao to ime, ne znajući šta se sve tu dešavalo! To mi je najveći greh... Odbor i familije stradalnika žele da Brdo smiraja bude mesto pokajanja i pomirenja, na to pozivamo žive partizane. Srbi su davno na "Brdu mira" digli spomenik poginulim vojnicima Austrougarske. Španski fašista diktator Francisko Franko digao je beleg svojim i antifašističkim brigadama. Mogu i Srbi Srbima pobijenim bez krivice postaviti makar krajputaš! - veli Daničić.

Krajputaš znanim i neznanim žrtvama tog terora imaće posvete časnim, zlom neokaljanim četnicima, vojnicima Jugoslovenske vojske u optadžbini i civilnim žrtvama. A, četnike dokazane zločince, ni rečju, a kamoli spomenikom, ne opravdavamo! - kategoričan je Odbor.

- Porodice su molile Oznu i KPJ da sahrane svoje najmilije. Odgovarano im je: "Vodi računa o svojoj glavi!" Bilo je vađenja očiju, strašnih mučenja... Streljali su i kočijaše, naterane da odvoze pa sahranjuju žrtve - prepričava Kapetanović sećanja familija.

Godinama, Nikolić i Odbor uspešno tragaju za dokumentima Ozne o tom masovnom užasu.

- Ovo je čin čovečnosti, nipošto politički! Ispravka teške istorijske nepravde. Nevina krv traži pravdu, žrtve opojenje i smiraj, potomci pomirenje sa potomcima dželata. Bez te katarze, ovaj kraj biće večno poprište svađa "četnika" i "partizana" - upozorava Odbor.

Potresno je i sećanje Ilije Drašovića.

Na zaravni sadašnjeg "Brda mira", u vreme streljanja bilo je igralište, gde su neke žrtve sahranjivane. Igramo fudbal, a iz igrališta vire ruke, noge plitko zakopanih žrtava... Neke su porodice noću iskopavale svoje, sahranile ih. Kao 12-godišnjak, gledam: na streljanje vode Miloša Savkovića, zbog bezazlenog članka u ravnogorskim novinama, mnoštvo Milanovčana ga brani po cenu svoje pogibelji, ali bezuspešno - seća se Drašović.

Nikolić, Daničić, Kapetanović, Drašović na mestu stratišta

SVEDOČENjA PRISILNOG GROBARA

MOJ otac Radomir Rajko Obrenović, rođen 1905, predratni trgovac, bio je obaveštajac i vezista u Vojsci Kraljevine Jugoslavije, od 1941. četnik Draže Mihailovića. Iz stroja mladića mobilisanih u četnike izveo je 12 gimnazijalaca, spasao ih od rata. Svi su ugledni Milanovčani! Posle rata je zatvaran bez presuda, u apsani mučilištu u sada nepostojećem krilu zgrade Kulturnog centra. Svedočio je, poverljivo: "Pred zoru su žrtve izvodili na padinu (gde je posle bio javni ve-ce), ubijali, a mi zatvorenici pokapali... Poznah leš sina mog prijatelja... Zatrpam ga plitko... Nakratko pušten iz apsa, javljam gde sam mu sina sahranio, on ga noću iskopa i tajno sahrani". Ima još sličnih svedočanstava - sumorno priča Draško Obrenović.