Anin otac moli za - radno mesto

NIŠ - Kada je desetogodišnjoj devojčici Ani Ilić, pre 11 leta, na Dečjoj neurologiji u Beogradu ustanovljeno da boluje od Fridrajhove ataksije, počela je borba čitave njene porodice iz Vladičinog Hana s bolešću. Svesni da nema leka, učinili su, i još čine sve da dobije što kvalitetniju negu i adekvatne banjske tretmane.

Danas je Ana student Filozofskog fakulteta u Nišu, piše pesme i deo novca za terapiju obezbeđuje prodajom knjiga, ali njenim roditeljima Ljiljani i Goranu svakog meseca obezbeđivanje novca za stan i ostale troškove predstavlja sve teže rešiv problem.

Prvi put, za "Novosti", otac ove devojke Goran Ilić govori o jednoj nadljudskoj borbi za svaki dan života bolesnog deteta i činjenici da 20 godina pokušava da nađe posao kako bi uspeo da izdržava porodicu.

- Kada saznate tako strašnu vest, ništa više nije bitno, i nijedan problem nije tako veliki. Počinje borba sa opakom bolešću i, nažalost, brzo shvatite da se te bitke dobijaju samo novcem - kaže Goran Ilić. koji je, do 2010, radio u hanskoj Fabrici omotnog papira (FOPA), a sada već propalo preduzeće i njemu duguje stotine hiljada zaostalih plata, baš kao i "Delišes" Ljiljani.

Više, kaže, ne može ni da se seti na koliko je vrata zakucao, sa samo jednom molbom - da radi i zaradi. Da njegova porodica, sa svojom mukom, nikome drugom ne bude na teretu.

S obzirom na to da je Ana, uprkos svemu, u Vladičinom Hanu postizala vanserijske rezultate kao osnovac i srednjoškolac, i potom upisala fakultet u Nišu, porodica je odlučila da je podrži - preselili su se i počeli da žive kao podstanari.

- Ne kajemo se, jer joj je indeks pun desetki, ali je sve teže, jer posla nema. Kada bih bar ja počeo da radim, bilo gde, u Vranju, Nišu, Vladičinom Hanu... Mi smo skromna porodica, svesna koliko ima bolesne dece u ovoj zemlji, znamo i koliko je siromašnih, i nezaposlenih, ali se nadamo - zaključuje Goran Ilić.

SAMO NADA

OSIM Fridrajhove ataksije, Ana ima i dijabetes, kardiomiopatiju, mišićnu slabost, skeletne deformitete... Zahvaljući roditeljima, iako u invalidskim kolicima, redovno prati predavanja, izlazi iz kuće i vodi uslovno rečeno normalan život.

Svesni gorke činjenice da pacijenti sa istim oboljenjem dožive najviše 35-40 godina, Ljiljana i Goran ne odustaju, polažući mnogo nade u testiranja novih lekova koji bi ovu bolest mogli barem da zaustave.